rimljani

Istorija: I Stari Rimljani su oplakivali ljubimce

Treba li reći, po ko zna koji put, da psi za nas nisu samo ljubimci ili čuvari, već članovi porodice, a njihova smrt izaziva tugu kao gubitak bliske osobe. Ali ono što često ne znamo ili zaboravljamo jeste da to nije fenomen savremenog društva.

 

Izvor: magazin Pas

Tokom većeg dela zabeležene istorije ljudi su žalili za izgubljenim ljubimcima. Teško je naći jači i dirljiviji dokaz da je tako od ovih poruka koje su na grobovima svojih pasa ispisali žitelji drevnih Grčke i Rima.

Za vas smo izdvojili devet epitafa za pse iz antičkih vremena:

  1. U suzama sam dok te nosim do konačnog počivališta isto onoliko koliko se radovah dok te nosih svom domu na sopstvenim rukama pre petnaest godina.”

Jasno nam je po ovoj tugovanci za uginulim psom da se antički čovek nije snebivao da otvoreno pokaže svoju patnju za izgubljenim životinjskim prijateljem.

  1. Ti koji prođeš ovom stazom, ako naiđeš na ovaj spomenik, ne smej se, molim te, iako je ovo pseći grob. Suze su pale za mene i zemlja je položena preko mog tela rukom mog gospodara.”

U antičko doba nije bilo groblja kućnih ljubimaca, kakva su danas česta u zapadnim zemljama, posebno u Americi. Stari Grci i Rimljani sahranjivali su svoje ljubimce kraj puta u grobovima na kojima su ostavljali ovakve poruke.

  1. Oči mi bejahu suzne, moje malo kuče, dok te nosih grobu… Nikad više, Patrikuse, nećeš mi ponovo dati hiljadu poljubaca. Nikad nećeš biti u mom krilu. Tužan te sahranih. Položih te u mermernu grobnicu da za sva vremena budeš kraj moje sene. Bio si poput čoveka. Kako voljenog prijatelja izgubismo.”

Ovaj natpis otkriven je na nadgrobnom spomeniku Patrikusa, rimskog psa, a napisao ga je ožalošćeni vlasnik. Čak i u to doba, kao što vidimo, pse su voleli kao ljude.

  1. Za Helenu, usvojeno dete, neuporedivu dušu vrednu hvale.”

Čini se da čak ni doživljavanje pasa kao sopstvene dece nije bilo neubičajeno u antička vremena.

  1. Ovo je grobnica psa Stefanosa, koga više nema, za kojim je Rodop plakao i sahranio ga kao čoveka. Ja sam pas Stefanos i Rodop mi je podigao spomenik.”

Psa Stefaosa žali njegov gospodar Rodop koji je želeo da se svi koji pročitaju ovaj epitaf uvere koliko je njemu značio ljubimac.

  1. Nikad nije lajao bez razloga, a sad je utihnuo.”

Jednostavne i snažne reči kojima se vlasnik obraća svom uginulom ljubimcu kao sebi jednakom.

  1. Kamen kaže da ovde leži beli pas iz Melite, verni zaštitnik Eumelusa; Bik su ga zvali dok je još živ bio, ali sad je njegov glas zarobljen u muku staza noćnih.”

Za Ezmelusa njegov pas bio je više od životinje, stvorenje s dušom koje je sada na drugom svetu i to se ne može opisati drugačije nego poetskim izrazom.

  1. Isa je živahnija nego ljubav Lezbijinog vrapca, čistija od poljupca grlice, slađa od stotinu devica, ređa od dragog kamenja Indije. Ona je ljubimica Publijusa. Kada cvili, kao da ljudski glas čujete.”

Publijusova ljubimica Isa poredi se s voljenim vrapcem iz Katulove pesme i opisuje gotovo kao mitsko biće.

  1. Sigurno sad on leži mrtav u ovoj grobnici, ali ne sumnjaj da se zveri još plaše tih belih kostiju lovca Likasa. Njihovu vrednost veliki Pelion zna, i predivna Osa i usamljeni vrhovi Nemeja.”

Epitafi za lovačke pse često su ih opisivali kao ratnike, podvlačeći njihov značaj za život vlasnika.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *