shutterstock_199305707

Savet: Zaštitimo ljubimce od trovanja

U SAD kao domovini mnogih udruženja za zaštitu životinja, već se podiže svest o rizicima i prevenciji trovanja kućnih ljubimaca, naročito pasa.

 

 

Izvor: dr Ana Batrićević, naučni saradnik  Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu (www.pravnazastitazivotinja.com) za magazin Pas

I u našoj zemlji trebalo bi da se skrene pažnja na aktuelnost, ozbiljnost i pravne posledice trovanja pasa, kao i na najefikasnije načine da se tom problemu stane na put.

Psi zaslužuju posebnu pažnju jer se na globalnom nivou procenjuje da oko 75% prijavljenih trovanja životinja čine upravo slučajevi trovanja pasa, dok se u 15% slučajeva radi o trovanju mačaka, a ostatak čine trovanja svih drugih vrsta životinja zajedno.

Prema podacima svetski poznate organizacije ASPCA (American Society for the Prevention of Cruelty to Animals), žrtve namernog trovanja pasa su u čak 22% slučajeva bili rase labrador ili nemački ovčar.

Za namerno trovanje pasa najčešće se koriste otrovi koji spadaju u pesticide, i to insekticidi (koji služe za ubijanje štetnih insekata) i rodenticidi (koji služe za ubijanje štetnih glodara). Unošenje ovih otrova u organizam dovodi do nekontrolisanog krvarenja u različitim organima životinje, s fatalnim ishodom, koji može uslediti i nekoliko dana nakon konzumiranja. Naročito je česta i upotreba kreozana ili „žutog praška“, koji kod otrovane životinje izaziva blokadu rada srca i disajnih organa, hiperaktivnost, dahtanje, konvulzije, komu i, na kraju, smrt.

U Srbiji mediji često izveštavaju kako o slučajevima masovnog trovanja napuštenih pasa, tako i o pojedinačnim slučajevima trovanja vlasničkih pasa. Ako se izuzmu situacije u kojima su psi „kolateralna šteta“ bacanja otrova namenjenog štetnim glodarima ili insektima, može se uočiti da napušteni psi uglavnom postaju žrtve trovanja zato što pojedinci pokušavaju da na svoju ruku reše problem prekomerne populacije „lutalica“, dok trovanje kućnih ljubimaca često služi kao sredstvo za osvetu u komšijskim, pa čak i partnerskim razmiricama.

Ono što neki građani još uvek ne znaju jeste činjenica da svaki slučaj namernog trovanja životinja, uključujući i pse, može predstavljati krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja iz člana 269 Krivičnog zakonika Republike Srbije. U tom članu Krivični zakonik izričito propisuje da će se svako ko kršeći propise ubije, povredi, muči ili na drugi način zlostavlja životinju, kazniti ili novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.

Bitno je da je životinja u konkretnom slučaju trpela jak bol, patnju, strah ili stres, kao i da je to učinjeno namerno i protivno propisima. „Namerno“ znači da je onaj ko je zlostavljao životinju postupao s umišljajem, to jest da je iz nekog razloga želeo da povredi životinju ili da je liši života. „Protivno propisima“ znači da, na primer, veterinar koji izvrši eutanaziju ljubimca u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja, ne čini ovo krivično delo jer, iako je faktički lišio života životinju, on je to učinio u skladu s propisima. Isto važi i za lov i ribolov pod uslovom da su izvršeni na način predviđen zakonom – iako se i tada životinje ranjavaju i ubijaju, krivičnog dela nema.

Svako ko je namerno i protivno propisima zlostavljao životinju, odgovara za krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja, bez obzira na konkretan način na koji je ono sprovedeno. Zlostavljanje se može izvesti na primer udaranjem ili davljenjem životinje, lomljenjem šapa, nanošenjem ogrebotina, izlaganjem životinje plamenu ili štetnim hemikalijama poput kiseline, ali i izgladnjivanjem ili držanjem životinje na preteranoj toploti ili hladnoći, primoravanjem životinje na nošenje prevelikog tereta, na konzumiranje toksičnih supstanci i tako dalje.

Dakle, i trovanje psa tako što se on primora da pojede ili popije neku toksičnu supstancu jeste jedan od načina da se psu nanesu bol i patnja ili da se usmrti. Zato i namerno trovanje pasa, bilo da je reč o kućnim ljubimcima ili napuštenim psima, predstavlja krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja isto kao da je pas povređen ili ubijen na primer hicima iz vatrenog oružja. Bol i patnja životinje postoje u svakom slučaju, a jedina razlika je u načinu i sredstvu kojima su taj bol i patnja naneti.

Štaviše, ako je reč o masovnom trovanju pasa, ima osnova da učinilac odgovara za teži oblik ubijanja i zlostavljanja životinja, koji postoji kad žrtva nije samo jedna životinja već ih ima više. Za teži oblik propisana je i teža kazna, pa se učiniocu koji na bilo koji način, uključujući i trovanje, ubije ili zlostavlja veći broj životinja može izreći ili novčana kazna ili zatvor do tri godine.

Manje je poznato da u nekim situacijama namernog trovanja životinja mogu biti ispunjeni uslovi da učinilac pored ubijanja i zlostavljanja životinja bude kažnjen i za još jedno krivično delo. U pitanju je krivično delo izazivanja opšte opasnosti iz člana 278 Krivičnog zakonika Republike Srbije. Ovo krivično delo postoji kad neko izazove opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima, i to na neki od načina koji su nabrojani u zakonu. Tu spadaju, na primer: požar, eksplozija, radioaktivno zračenje, ali i upotreba otrova i otrovnih gasova. Za ovo delo propisana je povrh novčane kazne i kazna zatvora od šest meseci do pet godina.

Ako je izazivanje opasnosti učinjeno na mestu gde je okupljen veći broj ljudi (na primer, u parku, na trgu, ulici…) tada postoji njegov teži oblik, za koji je propisana i novčana kazna i zatvor od jedne do čak osam godina. Budući da se namerno trovanje nevlasničkih pasa često vrši tako što se otrovne supstance ostave na mestima gde se oni skupljaju poput parkova ili ulica, gde ima i ljudi i dece, velika je verovatnoća da će onaj ko na tim mestima ostavi otrov odgovarati za teži oblik krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti. Osnov za odgovornost za krivično delo izazivanja opšte opasnosti postoji bez obzira na odgovornost za ubijanje i zlostavljanje životinja. Ali, ako se utvrdi da je došlo i do trovanja životinja i do izazivanja opšte opasnosti usled ostavljanja otrova, učinilac će odgovarati za oba krivična dela.

Svako ko sumnja da je neko otrovao njegovog psa ili ko je primetio da je otrovan jedan ili više napuštenih pasa može podneti krivičnu prijavu za ubijanje i zlostavljanje životinja. Krivična prijava se podnosi ili nadležnom javnom tužiocu ili policiji. Ako se ne sumnja ni na jednu konkretnu osobu, prijava se može podneti i protiv nepoznatog učinioca, takozvanog NN lica. Dalji tok postupka zavisi od procene javnog tužioca na osnovu svih okolnosti da li u konkretnom slučaju ima osnova za pokretanje istrage ili ne.

Osim sporadičnih medijskih izveštaja o trovanjima pasa, u Srbiji ne postoje zvanični statistički podaci o tome koliko je takvih slučajeva prijavljeno i procesuirano. Evidentira se samo koliko je lica na godišnjem nivou prijavljeno, optuženo i osuđeno za krivično delo ubijanja i zlostavljanja životinja. Ali, nema podataka o tome u koliko slučajeva je ubijanje i zlostavljanje životinja učinjeno trovanjem, a u koliko na neki drugi način. Procene su da je u stvarnosti broj svih slučajeva ubijanja i zlostavljanja životinja mnogo veći od onoga što pokazuju zvanične statistike, ali se ne može sa sigurnošću reći koliki procenat otpada na slučajeve trovanja.

Za sprečavanje trovanja nevlasničkih pasa vrlo je bitno raditi na podizanju svesti građana u pogledu nekoliko ključnih stvari. Pre svega, bitno je skrenuti pažnju da ostavljanjem otrova na javnim površinama građani osim pasa stavljaju u opasnost sebe, kao i svoju i tuđu decu. Takođe, bitno je da ljudi shvate da ostavljanjem otrova i trovanjem životinja osim što čine jedan nemoralan i nehuman akt, dovode sebe u situaciju da mogu odgovarati za čak dva krivična dela: za ubijanje i zlostavljanje životinja i za izazivanje opšte opasnosti. Konačno, oni moraju biti svesni da su jedino organi lokalne samouprave po zakonu nadležni da kontrolišu populaciju nevlasničkih pasa, te da su bilo kakve samostalne „akcije“ u vezi s tim protivzakonite, opasne i štetne. S druge strane, vlasnicima pasa se savetuje da budu odgovorni i da konstantno nadziru svog ljubimca, da drže sve potencijalno toksične materije van njegovog domašaja i da se upoznaju s osnovnim simptomima trovanja kako bi na vreme mogli da ih prepoznaju i psa odvedu kod veterinara.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *