blackshuckhero

Da li ste čuli za Grima – engleskog psa iz pakla

Mit o demonskoj životinji, crvenih očiju, i danas ledi krv u žilama stanovnicima Ostrva. Inspirisan njim, Artur Konan Dojl napisao je avanturu Šerloka Holmsa „Baskervilski pas”, a njime su se bavili i Gete i Edgar Alan Po.

 

 

Izvor: magazin Pas

Legenda kaže ovako: 14. avgusta 1577. godine Bogorodičina crkva u gradu Bangeju u istočnoj Engleskoj bila je poluprazna. Počela je molitva. Dok su malobrojni vernici u jedan glas pevali, nad elegantnim crkvenim tornjem gomilali su se crni oblaci. Mračno nebo tutnjalo je od grmljavine. Počela je nezapamćena oluja. Odjednom, u sam vrh kupole udario je grom. Nekoliko trenutaka pošto je crkva pogođena nebeskim bičem, praćen munjama i kišom iz oblaka, kroz vrata je ušao veliki crni pas i provukao se kroz redove klupa. Dvoje ljudi je klečalo i molilo se. Čudovište je najpre prošlo pored njih, potom se vratilo i zaklalo ih snažnim čeljustima. Pas je nestao brzinom kojom se i pojavio, ostavivši za sobom dva leša i tragove ogromnih kandži.

Ovaj događaj, prema predanju, zabeležio je u svom dnevniku sveštenik Abraham Gleming, opisujući bizarnosti koje su se u prošlosti desile u Bangeju. Masakr u crkvi, međutim, samo je jedno u nizu zlodela pripisanih zastrašujućem mitskom psu. Od navodne tragedije u ovom gradu prošli su vekovi, ali priča o čudovištu i danas kruži Engleskom. Mit o pokolju kao lokalno verovanje meštani rado uz pivo prepričavaju gostima u pabovima.

Mnoge regije imaju svoje verzije ovog događaja, a zver, zavisno od mesta prepričavanja, različito se naziva – Grim, Dlakavi pas, Demonski pas. U istoriji svetske mitologije, pa i popularne kulture, zapamćen je kao Crni pas (Black Shuck) ili Engleski mitološki pas.

Priču o demonskoj životinji čuo je bez sumnje i nemački pesnik Gete, pa je ovoj aveti našao mesta u svom čuvenom delu „Faust”. Osim što je vekovima zadovoljavala ljudsku potrebu za strahom, legenda o ovom čudovištu inspirisala je i sera Artura Konana Dojla, koji je mitsku životinju uveo u jednu od avantura čuvenog detektiva Šerloka Holmsa. Pogađate, reč je o njegovom verovatno najpoznatijem delu „Baskrevilski pas”. Zapise o krvoločnoj aveti ostavio je i Edgar Alan Po, a jedna varijanta ovog demona po imenu Grim našla se i u serijalu o Hari Poteru, engleske spisateljice Džoan Roling.

Crni pas postao je jedan od simbola Engleske. Širom zemlje rasuti su pabovi, moteli i restorani pod ovim imenom. Verovanje u postojanje surove zveri motivisalo je i rok grupu Darknes da po njemu nazovu jednu svoju pesmu.

„Crni pas, crni pas, njega je bilo baš briga…”, kažu Darknesi u svom hitu.

Zaštitini znak ovog čudovišta, prema ostrvskom verovanju, jesu crvene, krvave oči. Ovaj motiv debelo je iskoristio Dojl, plašeći njima Holmsa i njegovog vernog pratioca doktora Votsona. Ljudi koji su se kleli da su se sreli s ovom zastrašujućom zveri pričali su da je veličine krave, crne duge dlake i izuzetno velike vilice sa snažnim i oštrim zubima. Ovakav opis krvoločne aveti vekovima je uterivao strah u kosti lakovernih i ljudi sklonih verovanjima u horor priče.

Mornari kojima su starci u lučkim krčmama ispredali bajke o mitskom krvoloku širili su legendu o demonskom psu. Vremenom se pojavilo na stotine verzija ove storije. Tragovi iste legende mogu da se pronađu širom sveta – u Irskoj, Škotskoj, Americi, Australiji, skandinavskim zemljama.

Pitanje koje se logično nameće: Ima li ona ikakvo utemeljenje?

Potragu za odgovorom poveo je Mark Norman, koji legendu o aveti Crnog psa proučava već 15 godina. Odrastao je u Devonu, engleskom okrugu poznatom po brojnim mitovima i lokalnim bajkama. Dobro poznata priča o četvoronožnom čudovištu crvenih očiju, međutim, nije ga interesovala sve dok nije stigao na Univerzitet Ekseter. Tamo je otkrio arhivu engleskog folkloriste Tea Brauna, koji je pedantno beležio sve varijacije ove priče. Norman se odmah zagrejao za temu. Trenutno piše knjigu o ovom mitu, koristeći Braunov materijal, ali takođe i prikupljajući sopstvene priče.

– Nisu svi crni psi loši – ispričao je Norman svoja otkrića engleskim novinarima. – Iako su najčešće doživljavani kao znakovi loše sreće, postoje i oni koji su neka vrsta zaštitnika ljudi i porodicâ.

Najčešće su prostorno određeni i u vezi s određenim lokacijama – delovima puta, ulice, zaseocima… Motivacija Crnog psa menja se kroz kulturološku percepciju pasa; u sredinama u kojima se smatra nečistim, postaje zlokoban, i obrnuto. Crni psi postoje u mnogim formama, ali često imaju zajedničke odlike. Naravno, crne su boje. Obično su abnormalno veliki, sa svetlećim velikim očima i ulivaju strah u kosti.

Norman je utvrdio zanimljive varijacije ove legende. U predanju postoje psi bez glave ili psi sa ljudskim licem. Nisu retkost ni oni koji nestaju u magli, ili hodaju samo na zadnjim nogama.

Ovaj istraživač je utvrdio i da priča o Crnom psu datira vekovima unazad. Najstariji zapis o ovom čudovištu koji se pojavljuje u engleskoj literaturi datira iz 1127. godine.

  • Više je razloga zbog kojih ljudi uporno prepričavaju ovakve priče – kaže Norman. – Neke od njih su osmišljene kako bi držale decu podalje od opasnih mesta. Zanimljivo je da mnoge zastrašujuće epizode mogu da se pripišu krijumčarima koji su zastrašujućim pričama hteli da oteraju prolaznike s koridora za šverc robe. Postoje dokazi da su jarkim bojama farbali konje i njima noću plašili prolaznike. A ljudi kao ljudi. Opterećeni pričama i mitovima, nije im bilo potrebno mnogo da sami sebe ubede da su videli upravo Crnog psa.

Englezima se ovo čudovište i danas priviđa. Ovaj istraživač sakupio je desetine stranica svedočenja ljudi koji su se od 2000. godine navodno sreli s ovom zveri. Niklo je i više sajtova koji se bave istim fenomenom. Zastrašujuće priče o demonskom biću više ne pričaju starci za kriglu piva u krčmama, već se one dele na društvenim mrežama. Ali i savremenim generacijama jednako su privlačne.

Svetlo istine o ovom predanju, međutim, promolilo se 2014. godine. Engleskom su odjeknuli novinski naslovi koji su objavili da su arheolozi navodno pronašli skelet legendarnog đavoljeg psa koji je terorisao Englesku u 16. veku, dužine veće od dva metra. Stručnjaci su, međutim, brzo dematovali da je pronađeni toliki kostur, našalivši se da pas te veličine postoji samo u „Igri prestola”.

Skelet koji su otkopali, međutim, doneo je izuzetno zanimljiva otkrića. Arheolozi su utvrdili da je pas pre smrti imao problem s nogom, zbog kog je šepao. Najinteresantnija je činjenica da se posmrtni ostaci psa nisu slučajno našli pod zemljom, već da su uredno sahranjeni u nekoj vrsti grobnice.

Ovo arheološko otkriće posebno se svidelo ljubiteljima pasa, jer je njime dokazano da su ljudi od pamtiveka bili emotivno vezani za svoje četvoronožne prijatelje i da su brinuli o njima, čak i posle smrti. Legenda o demonskom Crnom psu dobila je tako sasvim drugi tok. Postala je potvrda dobro poznate istine o bezrezervnoj privrženosti čoveka i životinje, koja nesmanjenim intenzitetom traje i danas.

A čudovište, crvene oči i smrt? To su elementi jedne druge priče. O ljudskoj lakovernosti i uobrazilji, koja će uvek biti mamac za slabe i lakoverne.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *