Gospodin sa šeširom i gazda muzičar

Priča o muzičaru na balalajci i haskiju sa belim hemingvejskim panama šeširom na glavi bila bi divna kao ruska basna samo kada bi Haki umeo da priča. Ovako, zato što ovaj pas ume da pevuši – storija više liči na bajku. A takav i jeste odnos uličnog svirača Vanje Stojkova i njegovog trogodišnjeg haskija koji zajedno zabavljaju Beograđane u prolazu Zelenog venca  –  bajkovit.

 

Izvor: magazin Pas

  • Dok sam svirao u Knez Mihailovoj video sam  ljude kako vode razne kerove, ali nijedan mi se nije svideo. Mislim  u sebi  –  kada ja budem doveo svog videćete šta je pas.  I tako je i bilo.  Kada sam ga prvi put izveo  i smestio ga pored mene dok sam ja štimovao instrument –  narod je poludeo. Okupili se na njega k’o na belu vranu. Onaj ga ljubi, onaj ga slika, snimale me novine.  Ja se tome nisam nadao.

Ovo na početku razgovora za Magazin Pas priča Vanja Stojkov nekadašnji  gitarista pokojnih Šabana Bajramovića i Bobana Voza Piromanca,  a sada muzičar koji u prolazi Zelenog venca u Beogradu svira na balalajci  putnicima i drugim  prolaznicima. To su oni građani koji dolaze u Beograd prvi put  i koji umesto  Balkanskom, do Moskve  put traže  Zelenim vencom.  A sa belim hemingvejskim panama šeširom na glavi u sedećem položaju sve to pomnom prati  Haki, trogodišnji haski. Njegov najbolji prijatelj, i može se reći, poslovni partner.

  • Haki sedi i pozira. Stavim mu šešir. On izgleda kao gospodin. Ja sviram balalajku. A verujte mi, Haki i peva. Doduše, ja ne mogu da ga nateram, ali suprugu sluša i sa njom peva. Ona može da ga ubedi. Ona je odrasla sa životinjama i sa njima zna odlično

Haki je, nema dileme najveća atrakcija Zelenog venca. Dok razgovaram sa Vanjom prolaznici zastaju i oduševljavaju se haskijem. Tepaju mu i miluju ga, a Vanju zapitkuju da li pas ima šta da jede i da li mu je vruće. Kada čuju prvo jedan potvrdni, a potom i negativni odgovor zadovoljni odlaze svojim putem prethodno još jednom po vratu pomazivši Hakija. Često nekoliko dinara ubace u Vanjinu kutiju.

Pas ima tri godine, a radni staž je počeo da mu teče pre šest meseci.  U februaru ove godine prvi put je Vanja poveo Hakija sa sobom na posao. Od tada zajedno rade skoro svaki dan.

  • Ovo još niko nije uradio. Znao sam da imam lepog, pametnog i dobrog kera, ali da će toliko da ga maze, paze i čuvaj, i da će toliko pozitivnih reakcija  da izazove kod ljudi, to nisam verovao. Mislim i dalje da je to samo trenutno i da ćemo uskoro i Haki i ja na ulicu. Šalim se, mi smo već na ulici tako da niko ne može da nas izbaci – kaže Vanja.

Naravno,  kao i u svakoj dobroj i lepoj priči negde se kriju i one ne baš toliko prijatne.

  • Ljudi reaguju lepo kada ga vide, pogotov ženski svet. Vole da ga miluju. Ali, imao sam i problema. Dolaze neki, rekao bih, dokoni ljudi da zabrinjavaju. Oni pitaju da li Haki jede i da li pije i obavezno počnu da me „driblaju“. A prave se da ne vide njegove posudice sa hranom i vodom pored. Iz čista mira me napadaju – kako ne pazim dovoljno o životinji, te to nije humano i svašta još nešto – ispričao nam je Stojkov.

Vanja im na to uvek odgovori, ali jednom se situacija dodatno zakomplikovala

  • Desilo se da je žena zvala Došla patrola,  a oni pak  kažu zvaćemo ti komunalnu. Čekao sam neko vreme, ali se smračilo pa sam otišao kući. To vam je kao kod Kafke, ceo onaj aparat radi, svi su u njega umešani, ali kada malo bolje pogledaš, za koga to radi i kakvi su rezultati uhvatiš pa se smeješ – zaključuje naš sagovornik.

Vanja živi u Borči i svaki dan na posao ide i sa njega se vraća autobusom.  Ulazi na poslednja vrata kako bi izbegao neprijatnosti sa vozačima.

  • Putnici su prijatni, ali šoferi prave problem. Viču onakon udobno smešteni u šoferske fotelje “izbaci napolje psa“. Nisam ni ja mutav.  Kažem „neću, dođi ako smeš pa ga sam izbaci“. To je naravno blef, jer je Haki miran kao bubica. Možeš da ga biješ ili da ga ukradeš, a on samo može da plače. On je maza – nastavlja Vanja.

Stojkov kaže da za razliku od nas ljudi, Haki obožava da ide na posao:

  • Na dve noge skače kada vidi da krećemo ujutru na „šljaku“. Mislim da poznaje svaku pesmu napamet. On, inače, jako dobro poznaje muziku. I u njoj uživa. Od malih nogu mu ja sviram, a supruga, pošto nema bolje pevačice u pola Srbije, peva. On stvarno uživa. Ma čudo vam je taj moj pas. Nema lepšeg niti pametnijeg od njega. Meni žao što nema usta da priča. Šta da vam kažem: on mene voli, a ja njega obožavam!



1 koemntar za “Gospodin sa šeširom i gazda muzičar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *