golden-labrador-puppies-for-sale-3-1024x768

Robijaši bez krivice: Obuka pasa u zatvorima

Američki naučnici primenjuju jedinstvenu metodu za obuku pasa koji otkrivaju eksplozivne naprave. Životinje prolaze šestomesečnu obuku u zatvorima, gde brigu o njima vode osuđenici za najteža krivična dela.

 

 

Izvor: magazin Pas

Psi u zatvorima oštre čilo mirisa i privikavaju se na veliku cirkulaciju ljudi, dok zatvorenici u druženju sa njima jačaju moral i ličnu odgovornost.

Zatvorenik državnog zatvora u Alabami mladom psu, gotovo štenetu, prišao je oprezno, čak bojažljivo. Polako je spustio ruku na njegovu glavu. Pomazio ga je. Dok mu je šakom prelazio preko glave i vrata oči su mu se napunile suzama. Tresući se od plača, svega par trenutaka kasnije, čuvarima je rekao: „40 godina nisam pomilovao psa”.

Susret teškog kriminalca osuđenog na doživotnu robiju i žutog labradora u američkom zatvoru nije izmišljena priča, niti je ona plod novinarske mašte. Do njega je došlo tokom programa obuke pasa za otkrivanje eksplozivnih materija, koja se već gotovo deceniju odvija u okviru Naučnog programa za usavršavanje pasa u američkom Auburn Univerzitetu.

Stručnjaci iz Alabame zaključili su da je upravo zatvor najbolje mesto za obuku životinja. Organizatori programa kažu da njihov režim stvara visoko disciplinovane pse čije sposobnosti liče ili čak prevazilaze najnovija tehnološka dostignuća.

Zašto baš u zatvoru, pitanje je koje se samo nameće. Stručnjaci sa ovog univerziteta utvrdili su da je društvo robijaša idealna sredina za obuku pasa. U zatvorima vlada velika gužva, što kod životinja izoštrava čulo mirisa i sposobnost prepoznavanja većeg broja ljudi. Pored toga, druženje sa psima održava psihičku stabilnost osuđenika, koji u kontaktu sa životinjama lakše nose pritvorske dane. Oni tako održavaju mentalnu stabilnost, a prisustvo pasa pojačava empatiju i želju za životom i socijalizacijom. Kada se ova dva aspekta saberu, jasno je zašto je državni zatovor izabran kao jedna od ključnih tačaka obuke.

Psi koji učestvuju u programu u ćelijama provode po šest meseci, gde brigu o njima vode zatvorenici koji su ostvarili pravo da sarađuju sa životinjama. U društvo ubica, pljačkaša i ostalih kriminalaca labradori dolaze svega nekoliko meseci po dolasku na svet. Za to vreme, družeći se sa stanarima jednog od najuređenijih zatvora u SAD, njima se razvija čulo mirisa. I dok ostali psi njihovog uzrasta uče tek kako da se ponašaju u stanu i na ulici, ove životinje prolaze mnogo ozbiljniju školu – uče kako da spašavaju ljude.

Posle godinu dana priprema, najveći broj labradora se upućuje u neku od vladinih agencija ili privatnih kompanija za bezbednost kako bi mirisom otkrivali bombe, narkotike i ostale opasnosti.

  • Labradori su izabrani zbog svoje društvenosti i fizičke izdržljivosti. Psi ove rase iz zatvora izlaze mentalno zreliji. Uz to, jači su i izdržljiviji – objašnjenje je Džina Broka, glavnog instruktora za rad sa psima na Auburnu.

Par kilometara dalje od glavnog kampusa, nalazi se zgrada koja pripada ovom naučnom centru za pse. Njihova inače dosadna sala za konferencije, ukrašena je kožom pitona dugog četiri metra uhvaćenog na Floridi, gde su Auburnovi psi jurili zmije otrovnice.

Psi su godinama trenirani da pronađu ručno rađene bombe postavljane u parkirane automobile ili sakrivane na pijacama i tržnim centrima. Metod rada promenjen je pre osam godina, kada su se naučnici i treneri našli pred novim izazovom: kako da detektuju improvizovanu eksplozivnu napravu u pokretu, koju nosi potencijalni bombaš.

  • Prvi zadatak koji je pred nas postavljen jeste kontrola masovnog transporta. Ideja je bila da se omogući nesmetani protok ljudi, tokom identifikacije sumnjivih osoba. Stvar je prosta – ako terate ljude da prolaze kroz mesto za čekiranje, kao na aerodromima, masovni transport postaje ne-masovni. Ova vrsta blokade i usporavanja toka ljudi u današnje vreme je nezamisliva – objašnjava cilj ovog programa jedan od njegovih direktora Pol Vagoner.

Koji način je najefikasniji za patroliranje pasa kroz gužvu, pitali su se dr Vagoner i njegove kolege. Odgovor su pronašli u istraživanju inženjera koje je pokazalo da ljudi proizvode termalne “oblake” koji se emituju iz našeg tela i nose gasovite čestice. Većina ovih čestica, kao tragovi dezedoransa ili parfema, benigni su, ali “oblaci” mogu da otkriju kontakt i sa materijalima koji se koriste kod izrade “paklenih mašina”. Umesto skeniranja svake osobe, psi mogu da izvrše inspekciju tragova koje ljudi ostavljaju za sobom tokom kretanja i da upozore organe bezbednosti na prisustvo eksploziva.

Ovaj zadatak nije uopšte lak, jer psi po svojoj prirodi njuše i ispituju predmete i ljude, a ne otvorene prostore. Među prvim životinjama koje su trenirane po novom protokolu bilo je 70 pasa koji su raspoređeni po železničkim stanicama u SAD 2007. godine. Nekadašnji psi “zatvorenici” preuzeli su čuvanje metroa u Njujorku, predsedničke inauguracije kao i velike sportske događaje.

Ohrabreni napretkom pasa u praćenju vazdušnog strujanja, naučnici su otišli i korak dalje. Učesnici u naučnom programu za usavršavanje pasa počeli su da eksperimentišu sa još primamljivijim metama, poput patogena. Njihov pas Bakster naučen je da njuši prostoriju u praznoj kući koja se koristila kao mesto za istraživanje, i da “javi” kada pronađe bris stočnog virusa. Istraživače, između ostalog, zanima, da li psi mogu da pronađu viruse koji napadaju stoku. Ukoliko uspeju u svom naumu, rančeri više neće morati da uništavaju kompletno krdo kako bi eliminisali jednu inficiranu životinju.

Niko ne zna šta tačno čini pseće čulo mirisa tako osetljivim, ali se većina naučnika slaže da je kroz evoluciju izuzetno očuvano, i da je možda jedno od najstarijih. Pseće oči i uši ostaju zatvorene i 14 dana nakon rođenja, ali štenci izlaze njušeći i tako prave prvu interakciju sa svetom koji ih okružuje. Prema većini procena, psi imaju 40 puta više olfaktornih receptora od ljudi – 220 naspram pet miliona. Studije na pacovima, još jednoj životinji sa superiornim mirisnim sposobnostima, pokazale su da čak i kada je 95 do 98 procenata receptora oštećeno, jako čulo mirisa ostaje netaknuto.

Ipak, ono što je najveće iznenađenje nije to što psi detektuju miris na milionitim delovima (što je približno kapi soka u bazenu za plivanje), već to što mogu da prave razliku među toliko mnogo mirisa. Vatrogasci i istraživači paljevina godinama su bili svedoci kako psi preturaju po ruševinama u potrazi za supstancom koja pomaže širenju vatre. Ova sposobnost može da se uporedi sa “hvatanjem” nečijeg glasa u masi koja glasno razgovara.

Ljudi koji rade sa psima složni su da je prva godina psećeg života najvažnija. Tada nauče da se socijalizuju i stiču naviku na zvukove i predstave okoline. Za Auburnove pse, to je presudan momenat da steknu poverenje u svoje trenere.

Neki od ovih trenera zatvorenika već su postali profesionalci, od kojih su pojedini imali i po desetak životinja. Žive u posebnom domu, gde se pseći kreveti naslanjaju na zatvoreničke. Nije trebalo mnogo da se zapazi i da psi doprinose jačanju morala i poboljšavanju ponašanja zatvorenika. Stopa incidenata na “psećem” odeljenju gotovo je nepostojeća. Program rada sa psima jednostavno sve smiruje.

Nije svaki zatvorenik dovoljno kvalifikovan da bude trener. Kako bi aplicirali, zatvorenici moraju da poseduju diplomu srednje škole i da nemaju nikakve disciplinske izveštaje u proteklih godinu dana, što je popriličan izazov.

  • Oni nisu neke odvratne osobe”, kaže Peri. – Oni su ljudi koji su napravili greške, ozbiljne, ali zaslužuju da im se oprosti. I što pre oni sami oproste sebi, pre ćemo im oprostiti i mi – kažu u zatvorskoj upravi.

Rad sa psima, napominju, ubrzava taj proces. Većina ovi momaka nikada nisu brinuli ni za koga, a život sa psima šansa je da da postanu brižne osobe i odgovorni građani.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *