6

U svakom psu je čovjek, u čovjeku pseto spava

Od slepog Homera koji je u Odiseju uvrstio i susret gospodara Itake s vernim ljubimcem, koji ga je jedini prepoznao u mnoštvu prosaca verne Penelope, pa do velikog broja modernih „slem“ pesnika, pas je nezaobilazan junak stihova. Najčešćem kućnom ljubimcu na svim meridijanima posvećeno je nebrojeno pesama, stranih, ali i domaćih poeta.

 

 

Izvor: magazin Pas

Gotovo da nema čoveka kome nisu poznati stihovi „u svitanje u pojati niskoj, sedmoro je oštenila žutih“. Veliki Sergej Jesenjin u „Pesmi o keruši“ napisao je odu psećoj ljubavi i požrtvovanju. Jednostavnim rečima pesnik nam je dočarao lepotu dolaska na svet, ali i svu njegovu surovost i brutalnost. Majčinska ljubav, toplina i patnja zbog gubitka potomstva svrstalo je poemu pesnika setnog pogleda u sam vrh svetske poezije.

Jesenjin je samo jedan među hiljadama umetnika koji je svojim talentom zaustavio u večnosti emociju, lepotu i dušu pasa. Životinje su večna inspiracija umetnicima. Ništa manje fascinacije psima, njihovim naravima i odnosima prema čoveku u prošlosti nisu imali ni pesnici. Nema dileme da muze vole pse, pa su oni glavni junaci nebrojeno pesama, poema, oda i himni napisanih u slavu najvernijih životinja. Među stihove su ušli njihovi vernost, ljubav, požrtvovanje, toplina i srdačnost, ali i ljupkost, gracioznost i radost u susretu sa čovekom, koja je bez premca u životinjskom rodu.

Pisanje stihova u slavu pasa u prošlosti nije bila disciplina rezervisana samo za pesnike. Da slože stihove inspiraciju su dobijali i prozaisti, dramaturzi, pripovedači…Najčešćem kućnom ljubimcu na svim meridijanima posvećeno je nebrojeno pesama, stranih, ali i domaćih poeta.

Čika Jova Zmaj, omiljeni dečji pesnik, autor je divne pesme „Lupež i pas“, koja govori o pokušaju lopova da podmiti i „žednog preko vode prevede“ vernog psa čuvara Zeljova. Jednostavnim, najmlađima prilagođenim jezikom, klincima je ukazao na nepotkupljivost i odanost psa, koji nije pristao na mito u obliku slasnog zalogaja.

Ne treba mu kobasica,

od lupeža dara,

dužnost mu je čuvat kuću

i svog gospodara.“

Poznata je i ljubav Branka Ćopića prema životinjama, koje u njegovim delima imaju i te kako važnu ulogu. U njegovim pričama, nezaobilaznom štivu svih generacija, pojavljuje se i Ježurka Ježić, mačak Toša, krava Milka, ali i obavezan pas Žuća. S njegovim naravima, dilemama, zadacima i ostalim zgodama i nezgodama srećemo se kroz mnoštvo Ćopićevih priča, koje nisu ništa drugo nego jedna velika oda ispevana u slavu detinjstva, spokoja i nemira mladih dana, ali i spomenik životne upućenosti čoveka na životinje.

Neraskidivoj vezi psa i čoveka i slici ovog odnosa viđenoj u bespućima Alpa nije odoleo ni bard srpske poezije Jovan Dučić. Pesnik – vitez prefinjenih osećanja, zabeležio je dirljivu scenu suživota čoveka i životinje, koji zajedno nose teret života u planini. Njega je do suštine umetničke duše dirnuo susret sa čovekom i psom zajednički upregnutim u zaprežna kola. Prepoznatljiv je stil pisanja hercegovačkog pesnika:

Svaki je od njih mislio svoju misao,

brinuo svoju brigu,

i vukao svoj deo tereta.

U dolini su se rušili prljavi potoci i šumili neveselo.

A kada skrenuše u pomrčinu,

nije se više raspoznavao čovek od psa.“

„Pseća“ poezija nezaobilazno nosi i notu tuge i sentimenta, kakav je uostalom i život podeljen s kućnim ljubimcem. Svako ko je makar jednom imao psa, i bez njega ostao, najbolje zna o čemu se radi. U odnosu prema psu najbolje se očitava prolaznost života i nezaobilazna žal njegovog okončanja.

To je na umu imao i jedan od najpoznatijih jugoslovenskih pesnika za decu Zvonimir Balog. U anale poezije za životinje ušla je njegova pesma čiji početak najbolje izražava svu suštinu ove vrste prolaznosti, ali i beskrajne ljubavi.

Ovo je tužna priča i tužan konac ima.

Ovo je tužna priča o ljudima i psima.“

Balog je rukom majstora zabeležio svu tananost uzajamnosti životnih iskušenja čoveka i životinje. Teret usamljenosti kroz koju ljudi lakše plove u društvu prijatelja sa četiri noge, njega je inspirisala da na svoj način, uz nostalgiju i setu, opiše nasušnu potrebu čoveka za društvom, pažnjom i ljubavlju. I uticaj psa na ljude, naravno. Opisujući ovaj večiti fenomen i nesvesno je dao najbolju definiciju ovog odnosa:

Pas se zvao Petar, čovjek se zvao Sava.

U svakome psu je čovjek, u čovjeku pseto spava.

Ista ih sudba prati, isto ih grije ljeto.

Ne zna se tko je čovjek, ne zna se tko je pseto.“

U pesničkim igrama pas je najčešće metafora za prijateljstvo, detinjstvo, međusobnu ljubav… Nije, međutim, uvek tako. Za pesnike pas kao kontrast nevoljama, ratovima, tegobama, instrument je kojim kanališu svoje emocije. Matija Bećković u pesmi „Pas“ ubistvo životinje uzima kao primer najdubljeg bezumlja i koristeći svoju žalost zbog smrti psa šalje poruku zlu.

Ništa manje fascinacije psima nalazimo i kod stranih umetnika. Jejts, Neruda, Foster, Neš samo su pojedini iz armije pesnika koji su beležili stihove inspirisani psima i njihovim vrlinama.

Komparacija, metafora i stilskih figura u njihovom stvaralaštvu u kojima centralno mesto zauzima pas, bezbroj je. Najčešći trenutak zbog koga su se svetska imena poezije prihvatala pera i mastila jeste momenat trajnog rastanka s omiljenom životinjom. Stihovima su se pesnici branili od žalosti i bola zbog velikog gubitka. O tome možda najbolje svedoči sledeća strofa Pabla Nerude:

Moj pas je otišao,

Sahranjen je u bašti.

Zajedno s njim sahranjen sam i ja,

Kao zarđala stara mašina.“

Zajednička crta koja povezuje poeziju posvećenu ili inspirisanu psima jeste topla i elegična linija koja se provlači kroz dela pesnika na svim kontinentima. Ona najbolje govori o umetničkom doživljaju druženja sa životinjama. Bez razlike da li se niti poezije pletu oko ljubavi, vernosti ili radosti, ili pak rastanka, žalosti ili prolaznosti života, pas je u stihovima uvek uzdignut na pijadestal najviših vrednosti. Na dvoj način i svojim jezikom, poete se vekovima dive, čude, raduju i žaloste nad bićima bez kojih bi naši životi bili siromašniji i neuporedivo skromniji.

Odlomci iz najpoznatijih pesama o psima

 

Život gleda toplim psećim očima,

Posmatra nas i sebe,

Vidi bolje, lepše i jasnije,

Nego što ćemo mi ikada moći.

Henri Vinter

 

Jutros u košari, gdje sja, šuška

niz rogoza žućkastih i krutih,

sedmoro je oštenila kučka,

oštenila sedmoro je žutih.

Sergej Jesenjin

 

Čovjek il’ pas – svejedno, oboje stanu da laju.

Sada u kolima istim voze se istome kraju.

Jer, ovo je tužna priča i tužan konac ima.

Ovo je tužna priča – o psima i o psima.

Zvonimir Balog

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *