Igra psa

Ljubimci su veoma podložni stresu: Evo kako da im pomognete

„ Naš odnos prema psu nije bitan samo zbog toga da bismo bili zadovoljni, dobar odnos podrazumeva da postoji međusobno poverenje i želja da se bude zajedno

Naslov baš i nije odgovarajući ako uzmemo u obzir da cilj našeg pisanja i obraćanja širokom auditorijumu nije kako stići do problema, već kako ga izbeći. Ali, s obzirom na ponašanje i odnos prema psima, možda će na kraju biti baš onako kako piše na početku.
Verovatno znate da stres ne dolazi sam po sebi, već je duboko ukorenjen u telesnom sklopu, odnosno ono što činimo dovodi do ovakvog ili onakvog stresa ili, ako pazimo, donosi blagostanje celom organizmu.

Nervni i imuni sistem
Na prvi pogled ovo su dve različite stvari, ili u prevodu: ako vičem na svog psa, kako to može da utiče da dobije čir na želucu? Ne znam, ali je dokazano nešto drugo i sve je popularnije u svetu. Psihoimunoneurologija je nova nauka koja se upravo time bavi, i dokazuje kako nijedan naš postupak nije bezazlen kada je u pitanju naše i ljubimčevo zdravlje.
Prevedeno na srpski jezik, to znači da imuni sistem produkuje neurotransmitere, a nervne ćelije imunotransmitere. Dokazano je da postoje istovetni receptori u imunom i nervnom sistemu. Jedni mogu aktivirati druge i obrnuto.
Da krenemo prvo od količine stresa, odnosno od načina na koji možemo da predvidimo njegov kvalitet. Radi se o tri kategorije i, što je interesantno, nema razlike kad su u pitanju ljudi i životinje. Najlakši oblik je onaj kad, i pored loše situacije, očekujemo da se na kraju ipak desi nešto dobro. To je, kraće rečeno, postojanje nade u bolje dane. Tako se ljubimci podvrgavaju stresu koji mogu da izbegnu ukoliko primene određeni model ponašanja. Taj model im usađujemo, a ako ne uradimo, obaviće to sami. Znači da čak i u obuci primenjujemo određene nivoe stresa kako bismo psa naučili traženim normama ponašanja. Pas posle izvesnog vremena ne reaguje na izvor neprijatnosti, jer zna šta treba da uradi kako bi to izbegao. Postoji i drugi metod, a to je da pas sam, iskustveno dođe do toga šta treba da radi kako bi izbegao situaciju koja mu ne odgovara. Pritom moramo da budemo svesni kako taj metod nama možda i neće da se svidi, ali obično se desi kako smo imali svojih pet minuta i nismo ih iskoristili.
U drugom slučaju, postoji hroničan oblik stresa koji se ogleda u bespomoćnosti psa. To je situacija kad on određene neprijatne situacije mora iznova da prebrodi, pronalazeći rešenja koja će ga iz nje izvući. U odnosu na prethodni slučaj, pas teže dolazi do rešenja, jer mu nije jasno da ne postoji jedan oblik ponašanja koji ga vadi iz problema. Svaki novi nadražaj, iako je isti, traži od njega da reaguje na novi način kako bi izvukao pouku. To su situacije gde psa tretiramo uvek na drugi način kad nešto uradi. Zavisno od našeg raspoloženja, greška koju je napravio može da bude rigorozno kažnjena batinama, vezivanjem, zatvaranjem, oduzimanjem hrane itd, dok u drugoj situaciji jednostavno odmahnemo rukom ili se čak nasmejemo. Ili, ako je pas konstantno vezan, svaka situacija kada ga oslobađaju lanca je dobrodošla i ljubimac joj se nada. Međutim, ako ga vlasnik odvezuje kad mu se svidi, a ne svakodnevno ili uveče, kako bi mogao da prošeta dvorištem, nesigurnost psa raste, jer ne može da shvati da li greši ili ne, odnosno ne može da shvati način ponašanja svog vlasnika. Svaku njegovu akciju pas dočekuje reakcijom. Ipak, sa izostajanjem stalne akcije, ili promene u njenom intenzitetu, rađa se nepoverenje, a nadalje to znači odbijanje komandi i traženje alternativa da bi se preživelo.
U trećem, najgorem slučaju, javlja se beznadežnost. Pas više ništa ne očekuje od vlasnika. Nivo stresa je dostigao nivo da hronična depresija u koju je zapao ne može da se umanji jednokratnom akcijom. Odnosi psa i vlasnika su toliko poljuljani da u stvari više i ne postoje. Pas je jedinka za sebe, ostavljena u nekom ćošku da preživljava dan za danom i da u potpunosti izgubi svaku vrstu poštovanja i vere u čoveka. Njegov odnos se svodi na to da u datom trenutku prihvati hranu koja mu je ponuđena, pojede je ili ne, i nastavlja da vegetira ili, još gore, psiha se menja u tolikoj meri da sve oko njega predstavlja deo neprijateljskog okruženja s kojim se treba boriti.

Gde je imunitet?
Vratimo se na uvodni deo. Sa dokazima se otišlo dovoljno daleko da danas više niko ne sumnja u vezu između zdravstvenog stanja i psihičkog zdravlja i životinja i ljudi. Stres proizvodi imunosupresiju (blokadu imunog odgovora) i patogeni organizmi ulaze u organizam. Tada se javlja interesantna reakcija organizma koji mora da se brani i prikuplja snagu i energiju za borbu. Simptomi koji se javljaju nakon ulaska patogenih organizama u telo nisu posledica njihovog direktnog delovanja, već imunog odgovora organizma. Makrofagi, kao deo nespecifičnog odgovora organizma, luče citokine koji imaju jak uticaj na organske sisteme, a kao posledica se javlja promena u ponašanju, raspoloženju, apetitu, spavanju… Znači, organizam sam utiče na smirivanje i uštedu energije kako bi mogao da se pripremi za borbu sa stranim telima.
Očigledno je da sprega koja postoji funkcioniše na način koji nismo očekivali. Iako znamo da je dobro raspoloženje veoma bitno, njegov uticaj na opšte zdravlje je od fundamentalnog značaja i kada su u pitanju ljubimci.
U prošlom broju smo pokušali kroz bombastičan naslov da dopremo do čitalaca i objasnimo kako situacija nije uvek onakva kako izgleda na prvi pogled i da je dobra organizacija na prvom mestu.
Naš odnos prema psu nije bitan samo zbog toga da bismo bili zadovoljni. Dobar odnos podrazumeva da postoji međusobno poverenje i želja da se bude zajedno. Kad u startu ne obavimo sve kako treba i ne postavimo stvari na njihovo mesto, posle izvesnog vremena izgubimo svako interesovanje za svog psa ili, još gore, počnemo da se plašimo njegovih reakcija, pa čak i ujeda koje ne razumemo. A situacija je veoma prosta. Pas je, kao i mi, žrtva stresa koji nije bio kanalisan. Može se desiti da vas ujede, ali i da postane podložan bolestima srca, bubrega, krvnih sudova, raznim alergijama, a sve to samo zato što niste znali da odigrate svoju ulogu na početku druženja.
Iako rogobatno zvuči kada kažemo da treba biti oštar prema psu, većina ne obrati pažnju na suštinu. Nije oštrina sama po sebi bitna, već zbog potrebe da se stvari postave na njihovo mesto. Pas je životinja koja traži red i pravila, a to propisuje najjači, u obostranom interesu. Najveći stres psu predstavlja nemogućnost da se uklopi, a to neće moći ako ne razume gde mu je mesto i šta treba da radi. Neće se uklopiti ako vi kao vlasnik ne razumete koje su njegove potrebe i mogućnosti.
Svaka komunikacija sa psom bazira se na tri stvari, a to su: hrana, šetnja i prisan odnos. Međutim, ovo se ne postiže drugarskim odnosom sa psom i, što je najbolje od svega, a treba da shvatimo, on to i ne traži. Njemu je sasvim dovoljno da bude pratilac. I u tom slučaju neće biti stresa, iako na prvi pogled njegova potčinjenost deluje frustrirajuće. Bolest pogađa unutrašnje organe, a stres i njih i svest psa. I jedno i drugo uglavnom ima isti izvor – čoveka. Ne kažemo da bolesti neće i same da naiđu, pa čak da budu i fatalne, ali znamo da dobar deo loših stanja možemo da sprečimo pre svega svojim ponašanjem. Moramo da budemo svesni da smo glavni izvor ljubimčevog stresa, a to istovremeno znači i da smo i njegov zaštitnik od istog. Zavisi samo kako se postavimo od prvog dana – ne kad uzmemo psa, već kad odlučimo da imamo ljubimca.
 Dr vet. med. Miloš Stanojević

Izvor:Zov

Pročitajte još:

Sve o teranju: Parenje ili njegovo sprečavanje

Da li je zdravo da ljubimo pse i oni nas?!




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *