STERILIZACIJA

STERILIZACIJA – ZDRAVLJE VAŽNIJE OD NAGONA

Jedna od najvećih dilema vlasnika pasa ženskog pola,  jeste da li se, ukoliko ne želite da odgajate štenad, odlučiti za sterilizaciju. Razloga za je mnogo, kako praktičnih tako i zdravstvenih, ali ta odluka nikada nije laka.

Marica Prelević Stijepović i Milica Milović, svaka iz svog ugla, podelile su sa vama svoja iskustva, dileme i emocije.

BEZ GRIŽE SAVESTI

Sterilizacija psa je pokazatelj odgovornosti vlasnika, kažu. Zvuči jednostavno i nedvosmisleno, ali da li znate koliko filozofskih i emocionalnih dilema može podstaći pitanje sterilizacije kod vlasnice ženskog psa?

Činjenica je da se sterilizacijom hirurški, u opštoj anesteziji, uklanjaju svi reproduktivni organi ženskog psa i da je sterilizacija ireverzibilan proces, veoma poželjan u kontroli rađanja. Činjenica je i da sve druge metode kontrole rađanja imaju neke kontraindikacije – apstinencija se može prekinuti za minut vaše nepažnje i rezultirati čoporom malih nezbrinutih psića, a hemijska sredstva koja privremeno blokiraju plodnost ženki prilično su skupa, dejstvo im je vremenski ograničeno i ne mogu se koristiti suviše često. Ako, dakle, ne želite da vam se kuja pari svake godine, pa čak ni svake druge, treće ili pete ako imate sreće – na kraju ćete zateći sebe kako razmatrate sterilizaciju i mrzite sebe zbog toga. Sve prednosti sterilizacije – koje će u tekstu kasnije biti pobrojane – ne mogu promeniti činjenicu da vi ipak menjate jedan prirodni proces ili, dramatičnije rečeno, vršite nasilje nad prirodom. Devojčice su komplikovanije i u ljudskom i u životinjskom svetu i moj utisak je da su mužjaci popularniji kod vlasnika pasa. Ne postoji pouzdana statistika, ali činjenica da sam svog psa srela tako što ju je neko hladnokrvno ostavio da umre u zlatiborskoj šumi za mene ima neke veze sa njenim polom. Lišili se ljudi glavobolje, davanja para za sterilizaciju, straha od parenja, svega.

Moja dobra komšinica Goca, recimo, pokušala je da ide u korak sa prirodom. Nije povela kuče na tu ”tešku i stresnu”operaciju i njena mešanka labradora Endži rodila je u jednom trenutku trinaestoro kučića.

– Baš je lenja – požalila mi se na svoju ljubimicu – ništa ne mora da radi, samo da doji, ja joj kuvam, ima po tri kuvana jela dnevno, a ona – jok. Kad ono kuče krene za njom po terasi, ona ni da ga podigne u zube nego ga onako ostavi. Zadržaću samo jedno muško, ove ostale vodim u azil. Ne mogu još jedno teranje da podnesem.

– Mi ćemo našu da sterilišemo – kažem plašljivo.

– A greota je to.

Veterinar je, međutim, bio prilično hladnokrvan kad smo prvi put pomenuli sterilizaciju, a Mila je imala neka četiri meseca.

– Odlično – rekao je – pre prvog ciklusa je najbolje, jer se tako smanjuje rizik od karcinoma u starijem dobu.

Tako nam je uskratio izgovor da još malo odugovlačimo sa odlukom, ali smo ipak odugovlačili. U međuvremenu je Mila počela da se igra sa psima, a pre svega da privlači pažnju mužjaka. Neverovatno je koliko pseća udvaranja i flertovi liče na ljudska i koliko je lako provaliti ko se kome dopada, ali nama to uopšte nije bilo simpatično.

– Jednog dana će samo ostati trudna i onda teško nama, – huktao je moj muž, koji se inače ponašao kao da ima kćerku u pubertetu, kao kobac motrio na Milu, zabranjivao druženja s „dečacima“, a pod najvećim stresom je bio kada mu je automehaničar rekao da imamo baš lepog psa, sija joj dlaka i vidi se da lepo brinemo o njoj, ali je spremna za parenje jer je, kako je promućurno primetio, ‘’baš pomamljena’’. I tako je odluka donesena: od sledeće plate sterilišemo psa.

Zahvat nije previse skup, nekih deset hiljada dinara, kad pomislite da se radi o kompletnoj operaciji sa opštom anestezijom. Ženki se izvade svi reproduktivni organi, što sprečava trudnoću, ali i kasnije tumore u toj regiji, dok po nekim istraživanjima, verovatnoću od tumora mlečnih žlezda spušta na 10%. (Ovo je jedan od najčešćih tumora kod ženskih pasa.) Laparoskopska sterilizacija koja ne podrazumeva da vam neko raspori psa radi se manje-više samo u specijalizovanim veterinarskim ustanovama i dosta je skuplja; koliko, ne znam da vam kažem jer je naš veterinar ne radi, a ne bih se zaklela da se ne bismo odlučili za nju prosto zato što zvuči manje invazivno.

Intervenciju smo zakazali za petak, kako pas barem par narednih dana nakon nje ne bi bio sam kod kuće po nekoliko sati. Napominjem da sam planirala da uzmem bolovanje (!) kako bih provela vreme sa njom, dok mi drugarica koja je takođe sterilisala mešanku kod istog veterinara nije rekla da se ne glupiram.

– Lako ti je to da pričaš – rekla sam – kad tvoja ima već četiri godine.

Moj najbolji drug bio je, recimo, ogorčen što sterilišemo psa pre prvog ciklusa, jer je on svoju Beku uz sve rizike pustio da ima prvo teranje. Tada su živeli u zgradi i jedva da su je puštali da izađe iz stana, ali ulaz je bio pun pasa koji su hteli da se pare sa Bekom. Kako to nije zvučalo nimalo zabavno, poslušali smo preporuku veterinara. Mila je imala oko devet meseci.

Tog dana bilo je potrebno da pas celog dana ne jede ništa, a od podneva da ne pije ni vodu. Kao za inat, naš stariji sin učestvovao je na takmičenju u poznavanju voća i povrća baš u vreme kada je zakazana operacija, koju nismo želeli da odlažemo, no srećom se takmičenje odigravalo u tržnom centru u neposrednoj blizini veterinarske ordinacije. Ostavili smo psa kod veterinara i rekli su nam da dođemo za sat vremena. (Tek ujutru me je drugarica pitala jesam li potpisala saglasnost za anesteziju tj. preuzela odgovornost za slučaj da se psu nešto desi; ne, nisu mi je ponudili, a da jesu, verovatno bih pokupila psa i pokušala da pobegnem od odlučnog muža.) Čim smo se parkirali ispred ordinacije, tehničar je izneo psa. Bila je omamljena i mlitava, u potpunom kontrastu sa svojom živahnom (‘’pomamljenom’’) prirodom. Na stomaku je imala šavove koji su izgledali vrlo gadno (mislim, konci su bili zloslutno crni) i učinilo mi se da je smršala zato što su joj izvadili utrobu. Kunjala je cele večeri, dva puta je povratila, nije imala hrabrosti da se popne na kauč, već smo joj pomagali. Inače se u postoperativnom periodu predlaže da se pas što manje kreće i da uvek izlazi napolje na povocu kako šavovi ne bi popucali, a i da nije tako, pretpostavljam da su psi previše omamljeni od anestezije da bi mogli da trče i divljaju. Jela je već narednog dana, ali nije kakila nekoliko dana, a nakon više meseci piškila je u kući, zbog čega nikome nije palo na pamet da je kazni. I to je bilo sve. Nakon osam dana poveli smo je da joj skinu šavove i sad ima diskretan ožiljak na stomaku. Veterinar nam je rekao da joj kupimo ‘’kragnu’’ ako vidimo da se češe, da ne bi inficirala šavove, ali za tim nije bilo potrebe jer je Mila prvi put u životu bila disciplinovana. Mužjaci su nastavili da joj se udvaraju, ali smo mi prestali da paranoično motrimo na Milinu igru sa njima.

Veterinari kažu da gomilanje masnog tkiva nema veze sa sterilizacijom, već sa grižom savesti vlasnika koji kljukaju pse hranom, pa ipak, većina sterilisanih ženki koje poznajem jesu gojazne. Za sada je rano da kažem da li se i Mila goji, prošlo je nekih mesec dana a ona je veoma vižljast i živahan pas koji se, nažalost, kao i većina pasa zaposlenih vlasnika, ne kreće baš koliko bi trebalo. Njena vitalnost i životna ekspanzivnost, kako volim da nazivam ono što drugi zovu ‘’razmaženim psom’’, nisu opale. Istraživanja pokazuju da se nakon sterilizacije ne menja inteligencija ni temperament psa, i to zvuči ohrabrujuće. Nas je kao porodicu gotovo u potpunosti napustila griža savesti koju smo imali pre operacije, jer znamo da ne bismo mogli na odgovarajući način da brinemo o Milinoj trudnoći ni o udomljavanju njenih štenaca (nas petoro živi u stanu od tridesetak kvadrata), tako da bi njena potreba za parenjem bila stres i za nju i za nas. Postoje dobri razlozi da ne sterilišete svoju ljubimicu, ali nemojte da među vašim razlozima budu neinformisanost, strah od intervencije, ili, nedajbože, neodgovornost (mada sam ja, recimo, upravo zahvaljujući nečijoj neodgovornosti pronašla Milu).

I PSIMA TREBA POTOMSTVO

Pas nije za stan! Bile su reči moje bake. Uprkos protivljenju i negodovanju, bela grudva je stigla u novi dom! Tužnog i zbunjenog izraza jednostavno me je otopila. Već tokom prve zajedničke šetnje ako bih se udaljila od nje, tražila me je pogledom. Prateći me u stopu ukazala mi je poverenje. Te noći nakon što je zaspala na mojim grudima spustila sam je u kartonsku kutiju jer joj nismo na vreme kupili korpu. Nije se bunila, samo me je posmatrala. Gledala me je kao da se pitala ko sam. Da li ću je čuvati? Voleti? Da li sam ja sad njena nova porodica? Noć je protekla mirno, nije cvilela kao da je upravo sebi pozitivno odgovorila na sva prethodno postavljena pitanja.

BPM MEDIA Pictured is the litter of 10 Labrador Puppies born 6 Weeks ago with mom Tess. All the pups will be trained up to become guide dogs for the blind.

Zatim je počelo pakleno leto. Pakleno u svakom smislu. Od noćnih temperatura, ali i od bele grudve Alise nije se moglo zaspati. Tražila bi tokom noći da se izvede, a ujutru bi se budila oko sedam sati, što je za jednu spavalicu poput mene prava noćna mora. Sa podočnjacima na licu polako sam je učila higijeni. Prvo na pelenu, a zatim vani. Kad god bi obavila nuždu vani, trčala bih za njom da joj dam poslasticu. Ona bi povremeno moje sumanuto trčanje protumačila kao poziv za igru. Bežala je od mene sa drvetom u ustima, što je ipak možda bilo dobro za moju liniju. Potom su usledili dani nestašluka. Ustajala bi iz svoje korpe donosivši mi delove raznih stvari koje bi mi izgrizla. Zar je moguće da si mi izgrizla kabl? Alisa, zar i ove papuče? Nažalost, smanjila se kolekcija garderobe za tu sezonu. Uskoro smo je poveli i na plažu. Nismo znali da voli da pliva sve dok se njena glava nije našla među našim u vodi. Kako bi dobila svoje omiljene poslastice, počela je da uči trikove. Na moje komande, a sve samo radi zalogaja omiljene hrane, prevrtala se, stajala, lajala, izazivajući smeh i divljenje kod posmatrača. Ipak, povremeno bi se i sama znala poslužiti stavljajući glavu u kesu, iz koje nije mogla da je izvuče. Napokon je bila u centru pažnje moje bake. Njih dve su ubrzo postale najbolje drugarice. Znala je da kod nje, kao i kod svake bake, ne sme da ostane gladna. Do samog kraja čuvala je baku, pokazujući joj vernost ležala joj je pored nogu, ne dozvolivši svojom njuškicom i skakutanjem da iko bude tužan zbog bakinog odlaska.

Sada je već tri godine prošlo otkako je sa mnom. Postala je vaspitan, ali i dalje pomalo nestašan pas. Još uvek živi u svojoj zemlji čuda. Ustajemo ujutru, sada već oko 10 sati, idemo u šetnje, plivamo, družimo se sa ostalim psima. Među njenim drugarima je i ženkica moje drugarice, koja ima 17 godina. Razgovarajući sa drugaricom pitala sam je da li postoji nešto u vezi sa psom što je trebalo da uradi drugačije? Jednostavno mi je odgovorila:

– Žalim sto je nisam parila. Biće prazno dvorište posle nje.

Tada sam shvatila da treba da pustim Alisu da bude majka, da joj dozvolim da se ostvari u toj najvažnijoj ulozi koja joj pripada. Naravno, nove bele grudvice ostaće u okviru porodice i prijatelja, a jedna će ostati samo za nas, koja će moju Alisu i mene ponovo buditi. Posle Alise njena korpica neće biti prazna, uvek će jedan deo nje ostati da spava u njoj.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *