6

Poslednje putovanje rotvajlerke Roksi

piše: Biljana Stjelja

Letos sam pronašla svoju davno izgubljenu drugaricu. I ona mi je ispričala jednu veoma potresnu priču. Došla je iz LA u Zagreb, sa svojom rotvajlerkom Roxyi saznala da njen pas umire. Odlučila je da ostane sa njom koliko god je potrebno, odlučila je da zamrzne svoj život u SAD, i da se moli bogu da ostane u Hrvatskoj što je duže moguće. Pre par dana mi je poslala poruku “Roxy se oporavlja, dobro je, a veterinar misli da je pravo malo medicinsko čudo”. Radovale smo se zajedno. Danas mi je poslala poruku “Moja Roxy je sinoć otišla u raj. Ja jedva dišem”.

Ne mogu mnogo da učinim da se moja davno izubljena prijateljica oseća bolje. Jedino što mogu je da je podsetim na tekst koji smo objavili letos u magazinu Pas. Priču o Roxy.

 

iva

 

 

 

Roksi je rotvajlerka i ima 12 godina. I ima najbolju prijateljicu, Ivu Hašperger. Zajedno su živele u Los Anđelesu, a onda su došle na odmor u Ivinu rodnu Hrvatsku. I obe ostale. Ne, na žalost, sticajem lepih okolnosti, naprotiv. Roksi se razbolela, a Iva ne želi da je ostavi samu u Zagrebu i vrati se u LA. Ne želi ni da je uspava. Želi da joj pruža ljubav koliko god to bude bilo potrebno. I da, Iva je stavila karijeru i svoj američki san “on hold”  jer ne ume drugačije. Ne ume da kaže svojoj najboljoj prijateljici “ja moram nazad, a tebe ostavljam”. Zašto? Zato što to prijatelji ne rade.

Za Pas magazin, Iva je pristala da podeli sa nama celu priču. I zato krenimo od samog početka. A ni on, baš poput kraja,  nije srećan.

  •  Spasila sam je iz azila kad je imala godinu dana. Neko ju je ostavio tamo zlostavljanu, izgladnelu, videla su joj se sva rebra. Bila je prelivena belom bojom. Tek kad su je okupali, videli su koje je rase. Bila je i trudna – priseća se. – U azilu je rodila osam malih i svi su, naravno, hteli psiće. I ja među njima.

Ali, ne ide uvek sve po planu. Čim ju je ugledala, to je bilo to. Rotvajlerka se uselila u Ivin dom na Ivin rođendan i otada ga obe slave kao zajednički.

  • Vezu između nje i mene nikada nisam znala precizno da opišem. Rekla bih da je nalik onoj kakvu imaju roditelji sa decom. A tim pre što je reč o napuštenom psu, psu iz prihvatilišta. Čini mi se kao da takvi psi znaju da smo ih spasili i da zato osećaju zahvalnost dok god su živi. To možete da vidite u njihovim očima, deluju kao da vam poručuju da će dati život za vas.

Ova Zagrepčanka poreklom, a sa američkim državljanstvom, priča da joj je Roksi promenila život, nabolje naravno. Nisu ranoranioci, bude se oko podne, ali svaki dan pešače, i to po tri sata, i to 11 godina unazad. Upoznale su svaku stazu, puteljak i park ove kalifornijske Meke. Obe vode uredan život, aktivne su, paze na ishranu… A od kada joj je Roksi cimerka, Iva ne zaključava vrata i tvrdi da se nikada nije osećala bezbednije.

Prošle godine je Iva morala da se vrati u rodni Zagreb i da, posle dužeg vremena, u njemu ostane par meseci. Povela je i Roksi.

  • Ne bih mogla da je ostavim samu u LA, slomila bih joj srce. A da budem iskrena, ni ja to ne bih podnela.

Spakovale smo se i pošle. Let je podnela bolje nego ja.

Mesec dana po dolasku u Zagreb, Roksi je počela da hramlje. U početku to nikome nije zadavalo preveliku glavobolju jer je Roksi i ranije šepala s vremena na vreme. Kao štene dobila je puno batina po kičmi i to je ostavilo trajne posledice. Lečili su je akupunkturom i holističkim tretmanima, “kalifornijskim stilom”, kako u šali objašnjava Iva i nastavlja:

  • Kada je u Zagrebu počela da šepa verovala da je to samo još jedan u nizu napada i odvela sam je na akupunkturu, kao i što sam činila svaki put. Mlada i veoma ljubazna veterinarka je,međutim, nakon pregleda tražila da uradimo i rentgen. Odbijala sam, a sve vreme mi je neka intuicija poručivala da nešto nije u redu. Došao je doktor sa snimcima i desilo mi se ono od čega strahuje svaki vlasnik psa. Reči su odzvanjale u mojim ušima, činimo mi se kao da čujem škripu kočnica pred neibežnim sudarom. Nadala sam se da je greška. Reč na “r”, učinilo mi se da sam čula rak, jesam li? Jesam. Rak kostiju. “Kako”, “koliko još ima”, “koje su nam opcije”, postavljala sam pitanje za pitanjem, a suze su se samo slivale niz obraze. Moja Roksi umire, i nema joj leka. Bila sam bespomoćna.

Roksi ne bi podnela povratak kući. Ni let. A tu je i čuveni problem sa osiguranjem jer je nijedna aviokompanija neće da odobri putovanje bolesnom psu. Zato je Iva odlučila da ostane. Koliko god je potrebno.

  • Mnogima je ovde u Zagrebu veoma čudno što sam svoj život stavila na čekanje “samo” zbog psa, a ja se pitam ko to zapravo ne bi uradio. Dok se ovde svi iščuđavaju, u Americi me svi razumeju.

Duga pešačenja sada su prošlost. Njena volja za životom, međutim, jača je nego ikad.  Iva je, uz pomoć prijatelja svaki dan nosi na njen omiljeni vidikovac. Nose je iako je rotvajlerka teška 40 kilograma.Tu se malo odmori, leži, uživa. I tako već evo peti mesec.  Noge gotovo da ne može da pomeri, ali joj srce lupa kao da je devojčica. I jede kao nikad.

  • Biću uz nju koliko god da je potrebno. Kažu da neće još dugo, ali ja se nadam da nisu upravu. I mada mi je teško da razmišljam o kraju, moram. Kremiraću je i njen pepeo poneti u Kaliforniju, na njenu omiljenu plažu i pustiti ga u okean – nevoljno planira idodaje: – E da, oni što su napisali repliku da su dijamanti najbolji prijatelji žene, nisu nikada imali psa. Ja, srećom, jesam.

12 11 47




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *