ARC-BELL-PH-1946454

INTERVJU Biljana Srbljanović: Leju sam vodila i na medeni mesec

Lutalice  joj lakše slome srce nego oštre reči kojima je svakodnevno meta. Kako se ljubav između nje i Leje rodila preko izloga jedne male pariske prodavnice, odmah tu pokraj slatke pekare iz koje se miris francuskog hleba jutrom širi ulicama Grada svetlosti… O apsurdu da pse doživljavamo kao niža bića iako će nas, za razliku od čoveka, bezrezervno voleti šta god mi radili. O tome kako zapravo od pasa dobijamo sve ono za čime žudimo da dobijemo od čoveka. I, naravno, najviše o njenoj najboljoj prijateljici Leji razgovaram sa Biljanom Srbljanović.

Možda je kliše, ali Biljanu zaista nema potrebe naširoko predstavljati. Jedna od najboljih srpskih i evopskih dramskih spisateljica, najširoj javnosti (nažalost) poznatija kao zvezda tabloida koji uvek imaju rezervisanu stranu za njene tvitove (koje objavljuje pod imenom svoje ljubimice).

Zato za početak predstavljamo – Leju.

„Leja je kavaljerka king Čarls trikolor i ima osam i po godina“, kaže Biljana. „Dobila sam je od muža za rođendan, kad još nismo bili venčani, ali smo već nekoliko godina živeli zajedno. Bila je jedna prodavnica životinja odmah pored naše kuće u Parizu, zapravo kraj pekare gde svakodnevno kupujem hleb i uvek sam se ljutila na običaj da se životinje drže u takvim radnjama i uopšte kupuju, čvrsto ubeđena da psa treba usvojiti, a ne pazariti. Onda se u izlogu jednom pojavila Leja, sa svojim sestrama. Ona i ja smo se odmah zaljubile, uvezale u čvor i potom sam dane provodila najpre ispred izloga, pa onda sate u radnji, dok muž nije jedne večeri bez reči nestao i samo mi je doneo u naručje. Leja je imala jedva mesec dana i bila je velika kao moja šaka, ali od tad se više nikad nismo razdvojile.

1075863_622218997802702_1048960172_n

 

Kako je dobila ime?

Neobičnim spletom okolnosti. Ja sam želela da je nazovem Lejla po pesmi Erika Kleptona, ali je moj muž, koji je Francuz, zapeo da mi objasni da samo ludi Srbi daju „ljudska“ imena kučićima i da to u Francuskoj može da bude uvredljivo za nekog. Onda smo našli kompromis, zove se Princeza Leja, kao iz „Ratova zvezda“, najviše zahvaljujući ušima koje liče na one princezine pletenice iz filma. Nekoliko godina kasnije preselili smo se u Azerbejdžan, gde se svaka druga žena zove Lejla, a psi nisu baš omiljene životinje u gradu. Bilo bi dosta, dosta nezgodno da sam išla ulicom i dozivala kuče sa Lejla, gotovo je sigurno da bismo morali da je prekrštavamo, tako da smo dobro prošli.

Kako se Pariz odnosi prema psima? Žive li psi tamo na visokoj nozi? Po čemu se razlikuje u odnosu na Srbiju i Beograd?

 

Pariz je, po nekim statistikama, grad sa najvećim brojem kućnih pasa po glavi stanovnika, jedan prema kućnim ljubimcima veoma prijateljski raspoložen grad. Gotovo svaka kuća s decom ima psa. Oni ulaze najnormalnije u radnje i restorane, veliki broj hotela u turističkim gradovima prima četvoronožne prijatelje svojih klijenata, uopšte, psi su nekako sastavni deo života.

946559_570835012946891_23320551_n

 

U Srbiji, gotovo na svakom ćošku možeš da vidiš pse lutalice na ulici kako se smrzavaju i kako gladuju, da li slične prizore čovek sreće i u Parizu?

 

Meni te lutalice slamaju srce svaki put u gradovima kao što je naš, gde se ni vlasti ni sami građani još uvek nisu opredelili da prihvate odgovornost i pobrinu se za one koji sami nisu tražili da se rode i da žive taj surov život na ulici, stalno progonjeni od šintera, sociopata koji bacaju otrove sa predumišljajem da ubiju životinju. Ja sam aktivna u udruženju „Orka“, pokušavam s njima da podignem nivo svesti naših građana da su lutalice naša odgovornost, ali istovremeno i izvor ogromne ljubavi. S udruženjem „Orka“ tradicionalno učestvujem u izborima za najmešanca, to su pravi beogradski dodžovi, po pravilu nađeni na ulici, a često u stravičnim okolnostima – kontejnerima, bolesni ili pregaženi kraj puta, psi koji su ljudskom nepažnjom i surovošću bili osuđeni na smrt u mukama, a koje su njihovi vlasnici bukvalno spasli. Kada biramo najmešanca na velikoj međunarodnoj izložbi pasa u Beogradu, najlepše mi je to uzbuđenje vlasnika koji svoje inače često „bangave“ pse, objektivno ne baš nešto mnogo lepe, doteruju i pokazuju kao da su mis univerzuma. Kategorije koje su volonteri „Orke“ smislili su takođe u kontrastu sa „pravim“ takmičenjem onih vlasnika koji drže samo do pedigriranih pasa: mi biramo najklempavijeg, najčupavijeg, najneposlušnijeg mešanca ili (a to je moja omiljena kategorija u kojoj bih, da nisam u žiriju, uvek pobeđivala) najsličniji par – pas i njegov vlasnik. Mislim da su udruženja kao „Orka“ jako važna za čitavo društvo, da su njihovi napori ogromni da pokušaju da podignu svest građana prema tim nezaštićenim bićima koje čak i grad lovi i ubija.

 

Kako, inače, izgleda tvoj život sa psom? Često putuješ, pa me zanima kako on podnosi tvoje odsustvo? Kako ti podnosiš kad ste razdvojeni?

 

 

Leju sam vodila i na medeni mesec, na gotovo svako svoje putovanje doskoro. Ona je jednostavno nerazdvojni član naše porodice i ne vodim je sa sobom samo kad idem u Ameriku, zbog zakona o karantinu i u poslednje vreme ni u Beograd. Ona je sad predebela da bih mogla da je unosim u kabinu aviona, a ja putujem uvek nakratko, tako da nema smisla da je maltretiram i plašim putovanjem među koferima. U početku je bila vitka i mogla sam da prošvercujem kilo-dve viška, sad se duplirala u odnosu na dozvoljenu kilažu i prosto joj je lepše u njenoj kući s mojim mužem i da se lepo gledamo preko Skajpa nego da je gnjavim i maltretiram zbog svojih poslovnih obaveza. Letovanja i zimovanja smo potpuno preorijentisali na putovanje kolima, samo zbog nje. Ona je prava hotelska dama, s nama ide svuda, nikada nigde nije napravila neprijatnost i štetu od rezidencija raznih ambasada do poslednjeg motela na autoputu kad više ne možemo da izdržimo u vožnji koliko smo pospani. Leji je važno da je s nama, tačnije sa mnom, i sve ostalo uzima zdravo za gotovo. Ako ja spavam u rupi ili palati, ona me prati bespogovorno i nikada, ali nikada se ne buni.

 

bikileia

Da li si primetila nekad kad se vratiš s puta kući da je ljuta? Kao neće da vidiš da se raduje što si tu. Podvije rep jer je patila što niste bile zajedno i smatra te krivom?

 

Leja pati bez mene i tu nema foliranja, to se jednostavno vidi. Mrzi moj kofer, mrzi kad se unervozim oko puta, zna sve i sve oseća. Kad se vratim, prvih pola sata ne može da zadrži oduševljenje, nabije se u mene i ne pušta me, malo plače i uglavnom bi da uroni u moj stomak, da se nekako spojimo. Onda, redovno, kad taj prvi napad prođe, najmanje jedan dan me potpuno ignoriše, ljuta kao puška, ide samo kod mog muža, namešta se da se mazi, a mene gleda onako popreko i ispod oka. Onda se izmirimo i sve bude po starom, do sledećeg puta. Mene to čak i zabavlja, možda sam surova, ali to njeno oduševljenje kad me vidi nakon puta to je ipak nešto što se mora doživeti.

 

Kako si je vaspitavala? Da li te je nekada toliko iznervirala da nisi mogla da se obuzdaš pa se to završilo tako što je Leja dobila po turu?

Nikad, nikad, nikad! Ni po guzi, nikad. Ne razumem ljude koji mogu da biju psa. Ne postoji vaspitna ćuška, u to ne verujem ni za decu ni za životinje. Par puta su me napali neki malo divlji psi, pa čak ni onda nisam udarila nijednog. Ako je životinja agresivna, udarac će je samo razgneviti, a ako je nevaspitana, udarac će je samo uplašiti a ne naučiti kako treba da se ponaša.

 

Kojim metodama je onda vaspitavaš?

Moj muž je ekspert za „vaspitavanje“, ali ja čak ni u to ne verujem, samo smatram da i životinji više prija kad se ponaša po nekom redu, da živi u čistom i da nikome ne pravi neprijatnost. Meni je najvažnije da me sluša i dođe na „porciju“ maženja i kad joj apsolutno nije do toga. Nekad je baš maltretiram i budim iz najdubljeg sna i teram da mi dođe u krilo i ona jadna sluša, ali ne zato što se mene boji, već naprotiv, zato što mi beskrajno veruje.

 

 

U predstavi po tvom tekstu „Barbelo o psima i deci“ keruša Žujka glumila je majku Nebojše Glogovca. Koliko te, inače, psi inspirišu u radu?

Čitav komad je posvećen odnosu sa psima, koje ja smatram osobama sa kojima se često mnogo bolje razumem nego sa ljudima. Pas ti pruža bezrezervnu ljubav uvek i bez obzira na sve, nikad ništa ne traži zauzvrat, ne gnjavi te pitanjima i sumnjama, nema objašnjavanja, nema suvišnih reči. Mene često život i ljudi u njemu umaraju, u svom odnosu sa psima nalazim neki svoj beg, sa njima se uvek razumem i imam sreću da me stvarno vole. Nekad se i sama osećam kao pas, kao neko ko nešto govori ili pokušava da izrazi, a da me ljudi ne razumeju, kao da govorim pseći jezik.

 

 Da li si pre Leje imala pse? Kakvo je iskustvo bilo s njima, koliko teško ti je padao rastanak, bilo da su oni preminuli ili si iz nekih razloga morala da ih nekome pokloniš?

 

Nikada psa ne bih mogla da se odreknem, niti da poklonim nekome, za mene je to potpuno nezamislivo, pas nije igračka, to je živo biće sa svojim karakterom, emocijama, potrebama i nemoguće je ga se odreći. Mislim da je vrlo važno, u vreme novogodišnjih i svih ovih praznika kad roditelji „pokleknu“ pred željama dece pa odluče da im poklone štence, stalno podsećati da se pas ne kupuje, niti se psom kupuje nešto, posebno ne dečja ljubav. Imati pratioca u kući je i velika obaveza i odgovornost, za to porodica mora da bude spremna i da sama odluči da obavezu preuzme, a ne da se posle par meseci dete zasiti i da pas onda ide u novu kuću i to ako ima sreće.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *