cercil i pas

VREMEPLOV Samo u prvoj nedelji Drugog svetskog rata u Britaniji je ubijeno 750.000 ljubimaca

Kad lavež utihne

rat 2

 

 

 

Čim su se oglasile prve sirene i stanari počeli da pokrivaju prozore tamnim zavesama, bezbroj mačaka i pasa završilo je na ulicama. A ne tako malo vlasnika svoje ljubimce vezivalo je u vreće i potom bacalo u kanalizaciju, na deponiju…

 

 

Procenjuje se da je samo u prvoj nedelji Drugog svetskog rata ubijeno 750.000 mačaka i pasa. A u pozadini ove monstruozne ideje bila je – panika.

 

Britanski „Dejli mejl“ je podsetio svoje građane na mračne dane Drugog svetskog rata tokom kojih su vlasnici kućnih ljubimaca i vlada ove ostrvske države „zaslužni“ za najveći „životinjski masakr“ koji je istorija zabeležila. Poseban paradakos je, pišu i Kler i Kristi Kembel, autorke knjige „Animal under fire 1939–1945“, što su Britanci zapravo mislili da rade korisnu stvar jer spasavaju svoje ljubimce od agonije i patnji koje bi ih mogle zadesiti tokom bombardovanja.

 

U večeri kad je rat objavljen, britanska vlada je delila pamflete na kojima je pisalo da će svim kućnim ljubimcima biti zabranjen ulazak u javna skloništa. Na istom papiru bila su i uputstva za eutanaziju, i to po principu „uradi sam“. A na drugoj strani ove brošure je, sasvim „prikladno“, stajao oglas za prodaju pištolja za uspavljivanje pasa. I BBS je upozoravao da životinjama nije mesto u skloništima. To je ujedno bilo zvono za paniku.

 

– Sirene su se oglasile i gotovo istog trenutka Vest Hem Taun Hil okupirali su građani koji su u panici donosili svoje ljubimce da ih uspavamo – zapisano je u Savetu veterinara u Istočnom Londonu . – Svoje životinje ostavljali su svuda. Po kancelarijama i po hodnicima. Bili smo preplavljeni mačkama i psima. Te noći su tužne životinje koje su vlasnici izbacili iz svojih domova lutale mračnim ulicama Londona.

 

Usledilo je pet dana masovnog uništavanja. Lokalno pogrebno preduzeće je iskopalo dupoku rupu koja se punila kovčezima. Čak ni londonski zoološki vrt nije izbegao ovu histeriju. Crne udovice i otrovne zmije odmah su ubijene, baš kao i morske krave, šest indijskih slepih miševa, sedam nilskih krokodila, jelen, dva američka aligatora… Ubijena su i dva mladunca lava.

 

Konačno je došlo do zatišja i prilike da se probudi savest i zdrav razum. Pojedina udruženja za zaštitu životinja zatražila su objašnjenje od vlade zašto je podigla toliku paniku koja je prouzrokovala ovakav sramni učinak.

 

Antiživotinjsku atmosferu popravljali su pojedinci svojim dobrim delima. Nina, vojvotkinja od Hamiltona, svoj privatni posed pretvorila je u azil za životinje, a istu stvar je sa svojom vilom “Masfair” uradila jedna švedska aristokratkinja. Nicalo je sve više sličnih „zverinjaka“ za čije su otvaranje zalužne starije dame. Udruženja za zaštitu pasa pravila su sopstvena skloništa u koja su mogli da se smeste svi kučići iz Kesington Gardena. Stotine mačaka su se skrasile po divljim kolonijama, kao što je bila Klepem Komon u Južnom Londonu, a životinje iz lokalnih škola, uglavnom morska prasad i zečevi, puštene su u atare u okolini Birmingema.

 

Najgore je, međutim, tek dolazilo.

rat

 

U jesen 1940, nakon što su pale prve nacističke bombe, započeli su i novi progoni. Veterinari iz Vest Hema podsetili su na to kako su sablasno izgledale ulice kojima su, umesto ljudi, marširale hiljade napuštenih mačaka. Lokalni političari su odmah započeli kampanju za masovno uništavanje kao jedino rešenje. Nudili su mešavinu tehnika – elektrošokove, trovanja cijanidom i hloroformom. Uobičajeni ritam je bio 100 ubistava dnevno. Ipak, veterinar na čelu ovog tima odbio je da uspava sopstvenu mačku Džindžer.

 

Prodavala su se i specijalna sredstva za umirivanje pasa, kao i školjke za pseće uši kako bi im ublažile prodoran zvuk sirena i masovnih eksplozija.

 

Ali za one koji nisu imali svoja privatna skrovišta stvarnost je bila užasavajuća. Oni najsrčaniji su radije ostajali kod kuće sa svojim ljubimcima umesto da ih napuste i sakriju u nekom od javnih skloništa. Sačuvana je izjava jednog građanina Istočnog Londona:

 

– Miran sam tek kad pošaljem ženu i decu na sigurno, ali ja ne mogu s njima. Tamo bih sve vreme strepeo kako će se moj pas izvući iz nevolje ako do nje dođe. Zato sam ja ostajao u stanu.

 

Kako je rat odmicao, javljali su se novi problemi, a najveće je izazivala hrana. U avgustu 1940. doneta je odluka da je hranjenje životinja „namirnicima za ljude“ prekršaj zbog kojeg je mogla da se zaradi i kazna od dve godine zatvora.

 

Pet-šopovi su se veoma brzo ispraznili, a zatvorena je i najveća fabrika za pseću hranu u Engleskoj. Kučići su mogli da žive samo od otpadaka i skromnih ostataka s ljudskih „trpeza“. Istovremeno se zahuktavala antipseća retorika. Narodu se „objašnjavalo“ da psi godišnje pojedu 280.000 tona mesa.

 

Bogate dame svojim psima daju obroke kakve bi siromašni tretirali kao pravu gozbu – poredio je jedan ugledni privrednik i podsećao kako je davanje mesa psima u ratu čista sabotaža koja ne zavređuje ništa drugo sem izolacije i zatvora.

rat 3

I mačke su bile na udaru. Sa sastanka u ministrastvu zdravlja procurila je izjava:

 

– Među sedam miliona mačaka u ovoj zemlja previše je onih gojaznih. Njima se serviraju preobimne porcije. Kad bismo uporedili vrednosti, to bi bilo kao kada biste čoveku davali 1,3 kilograma hrane za svaki obrok.

 

Naširoko se govorilo i da mačke popiju 40 galona mleka godišnje, što je više od 150.000 kubnih metara. Zvaničnici su čak tražili da se vlasnici mačaka oporezuju.

 

Vremenom je, međutim, vlada počela da popušta, i to zbog „nacionalnog interesa“.

 

Zabranjeno je davanje mleka mačkama, ali bi im se moglo ponuditi mleko u prahu kojem je, na primer, prošao rok trajanja. Smatralo se da su mačke korisne za državu jer, osim što hvataju miševe i pacove po silosima, magacinima i hangarima, one ubijaju i štetočine čije bi razmnožavanje moglo da dovede do zastoja u proizvodnji hrane.

 

Psima ipak nije data takva javna abolicija, ali je 1942. godine porodicama ponuđena mogućnost da „rentiraju“ svoje kučiće vojsci. Britanska armija je računala da će se pozivu odazvati vlasnici koji nemaju dovoljno novca da prehrane svoje ljubimce, ali efekat nije bio preveliki. Mnogi vlasnici su se plašili da im se ljubimci neće nikada vratiti ili će ih po povratku sasvim zaboraviti. Priča o ovčaru Brutu obišla je Ostrvo. On se sa svojim vlasnikom nakon tri godine „služenja kraljici“ sastao na železničkoj stanici, ali na zaprepašćenje vlasnika, ovčar je delovao kao da se nikada nisu ni poznavali. Kući su odšetali kao potpuni stranci.

 

Ipak, čim su prešli prag, Brut je prepoznao glas svoje gazdarice i odmah joj se sjurio u zagrljaj. Sve je ponovo bilo kao u stara dobra vremena. Rado se igrao i sa dvoje dece koja su se rodila dok je on bio „u odsustvu“.

 

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *