DECA I PSI

PSIHOLOGIJA: SLIČNOSTI I RAZLIKE U VASPITAVANJU PASA I DECE

Tema sličnosti vaspitavanja dece i pasa uvek je interesantna, naročito ako ste i vlasnik psa i roditelj. Čak i Cesar Milan, koga potpisnica ovih redova poslovično ignoriše, imao je da kaže šta na ovu temu: nije insistirao na tome da su slični deca i psi, već da ima sličnosti u interakciji i odnosu prema deci i prema psima. (Televizijski smart show „South park“ parodirao je ovaj momenat.)

 

Izvor: magazin Pas

Karen B. London, sertifikovani dreser pasa koji piše kolumnu za časopis „Bark“ i blog na Dogbehaviorblog.com. Njena biografija je impozantna; predaje na Odseku za biologiju na Univerzitetu Severna Arizona i autorka je pet knjiga o ponašanju i dresuri pasa, uključujući poslednju „Love Has No Age Limit: Welcoming An Adopted Dog Into Your Home“. Karen B. London pošteno priznaje da sve veštine koje smo stekli tokom profesionalne karijere i sva životna iskustva možemo iskoristiti kada dobijemo decu, i to na načine koji mogu biti iznenađujući.

Za nju postoji mnoštvo paralela između ponašanja prema psima i ponašanja prema deci. Sama priznaje da koristi svoj glas ‘’dresera pasa’’ kada hvali svoga sina i da je očigledno da je bila trener pasa pre nego što je postala mama. Na primer, važno joj je održavanje fizičkog kontakta i sa psima i sa decom kada su u blizini automobili. Zato je za situacije kada je sa decom na ulici izmislila komandu ‘’stick close’’, koju koristi umesto uobičajene komande za pse ‘’heel’’, koja ih uči poniznosti.  Čak navodi da je ‘’stick close’’ umesto ‘’heel’’ počela da koristi samo za to da je druge mame i susedi ne bi čudno gledali – za nju bi i „heel“ bilo potpuno prihvatljivo. Karen ide toliko daleko da objašnjava:

‘’Kao i sa psima, radim samo sa jednim učenikom u isto vreme, tako da je moj muž pazio starijeg sina dok sam vodila mlađeg preko ulice’.’ U svom prvom pokušaju da se ‘’drži mame’’ (slobodan prevod), trogodišnji dečak je odskakutao preko ulice. ‘’Zastala sam’’, kaže Karen, ‘’i pomislila, ovo je isto kao oblikovanje ponašanja kod psa!’’ Oblikovanje ponašanja je uobičajeno u dresuri pasa, znači postepeno napredovanje i rad na usvajanju novih veština tako što prihvatamo i nagrađujemo najbliže ponašanje željenom ponašanju. U slučaju dečaka, ‘’približno ponašanje’’ je da on ne beži već da ostaje blizu mame i kreće se u pravom pravcu. Nešto kasnije radila je na tome da dečak hoda umesto da skakuće i da obraća više pažnje na nju i na to gde ona ide. Što je više koristila ‘’oblikovanje ponašanja’’, to je više razgovarala sa dečakom na isti način kao sa psom.

Karen B. London pošteno priznaje da sve veštine koje smo stekli tokom profesionalne karijere i sva životna iskustva možemo iskoristiti kada dobijemo decu, i to na načine koji mogu biti iznenađujući.

Ova tehnika zasniva se na principu uslovljavanja. Svi znamo za priču o devetomesečnom Albertu, kog su Džon Votson i njegova supruga uzeli iz sirotišta i uslovili da se plaši bele igračke – miša, tako što mu je svaki put kada krene ka igrački proizvođen neprijatan zvuk udarca metalne šipke, kog se dete plašilo. Ubrzo je zvuk povezalo sa igračkom i plašilo se ne samo igračke već i svega što je bele boje. Ovim eksperimentom ‘’ludi’’ naučnici su dokazali da emocionalne reakcije nastaju brzo, teško se gase i brzo se generalizuju na sve slične draži. Drugi oblik uslovljavanja je tzv. instrumentalno uslovljavanje, koje je osmislio i popularizovao Burhus Frederik Skiner kao metod kontrole ponašanja. Pri operativnom uslovljavanju dolazi do stvaranja veze između ponašanja i posledica tog ponašanja. Nova ponašanja se oblikuju tako što se nagrađuju oni oblici ponašanja koji su sve sličniji željenom ponašanju. Ovo je dobro za usvajanje jednostavnih veština. Skiner je bio toliko uspešan u primeni ovog metoda na životinjama da je jednom prilikom naučio golubove da na ksilofonu kljunovima sviraju američku himnu. Većina njegovih učenika manula se bihevioralne psihologije i počela je da se bavi upravo dresurom životinja.

Sa ovim metodama složio bi se Aric Sigman, psiholog, autor knjige „Razmažena generacija“, koji navodi da roditelji moraju preuzeti autoritet nad decom na sličan način kao i vlasnici nad psima. On ukazuje na univerzalne ‘’tehnike modifikacije ponašanja’’, kod životinja i kod ljudi, na medvede koji ‘’ćuškaju’’ mečiće, slonove koji ‘’viču’’ na zalutalo slonče. Čak i deca u adolescentnom uzrastu, navodi on, žele da imaju vođu čopora, ako ništa, zato da bi mu se mogla suprotstaviti.

Međutim, nije baš najjasnije zašto Karen London i ostali stručnjaci smatraju da su ove tehnike potrebne u radu sa decom, kad nam na raspolaganju stoji razgovor jer su deca u dovoljnoj meri verbalno razvijena, za razliku od životinja. Doktor Frank Furedi navodi, i u pravu je, da ‘’brze i jednokratne tehnike’’ skreću pažnju sa mnogo važnijih zadataka kao što je formiranje odnosa sa decom. Da bi se sprečio haos svakodnevnog života, potrebno je uložiti daleko više napora nego što su metode namenjene psima, koji, za razliku od dece, ne mogu da uče sami. Takođe, čak i kada primenjujemo bihevioralne tehnike u radu s decom, ne smemo ih koristiti kruto i baviti se samo modifikacijom vidljivog ponašanja. Savremeni bihevioralni terapeuti poklanjaju pažnju i subjektivnom doživljavanju i manifestnom ponašanju.

Međutim, koliko god se principijelno protivili ovom preteranom pojednostavljivanju vaspitanja i odnosa između dece i roditelja, kontroverzna tehnika „stick close’’ ima nešto privlačno u sebi. Najbolji prijatelj mi je nedavno priznao da kada vodi sina u vožnju bicikala pati za nekom vrstom jednostavne ‘’komande’’ koja bi prikovala dečaka za mesto kada vozi po neobezbeđenoj stazi. No, ipak je bolje da se držimo proverenih roditeljskih metoda, a da operantno i sva ostala uslovljavanja ostavimo dreserima i trenerima pasa.

 




1 koemntar za “PSIHOLOGIJA: SLIČNOSTI I RAZLIKE U VASPITAVANJU PASA I DECE

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *