INTERVJU PRLJAVI INSPEKTOR BLAŽA: Bolje sam dresiran od Akija

Bišoni su, uopšteno, druželjubivi, idealni za stan jer su mali i ne linjanju se, nemaju onaj tipičan pseći miris. Zato je to rasa koja je preuzela primat onima iz devedesetih, pitbuloviima i stafordima. Onima što isto viču „brate, brate“.

Izvor: magazin Pas
U dvorište kafića u Dalmatinskoj ulici u Beogradu, sav ponosit i važan ušetao je pufnasti beli bišon. Poput izvidnika snimio je situaciju, uverio se da je sve pod kontrolom i zatim spokojan i staložen pogledao u pravcu iz kojeg je dolazio njegov vlasnik, prijatelj i brat. Klimnuo mu glavom – što je ovaj odobrio – i zatim se, brzinom strele koja prestiže munju, sjurio u park desetak metara udaljen od kafića.

Ime preslatkog bišona je Aki, a njegovog vlasnika Prljcavi Inspektor Blaža. Čovek koji odiše toplinom, neiskvarenom dobrotom sedmogodišnjaka, neko ko nam godinama unazad svojom spontanošću i duhovitošću s lakoćom fiksira osmeh na licu, u intervjuu za prvi broj magazina „Pas“ pričao je o životu i prijateljstvu s Akijem, koje traje već sedam godina. Podsetio se kako ga je (bezuspešno) vaspitavao i otkrio u kojim je to situacijama morao da kaže: „Hvala, Aki, brate moj.“

„Ima jedna stvar na kojoj ću Akiju biti večno zahvalan“, kaže Blaža. „On često reži na moju ženu, što ja, recimo, nikada ne smem da uradim, a čudno, nisam ga nikada tako dresirao. Verovatno zna da gospođi kojoj živi s nama smeta da pijemo pivo po ceo dan i gledamo TV, pa ga to nervira. On je moj, kako da kažem, portparol hrabrosti. Tako da, ako živite sa ženom, nabavite psa. Šalim se, naravno. Nabavite psa i ako živite s devojkom.“

Možda se ne slaže s tvojom lepšom polovinom, ali sigurno ima ljudi za kojima je Aki lud.

Ima. Obožava moju taštu, uopšte nije jasno zašto… Neizmerno je srećan kad je vidi (ja se uopšte ne radujem toliko). Voli i moju majku i brata, kumove… To je, recimo, dobro kada imate psa – kad vam gosti dođu u kuću, vi ne morate ništa da radite, sedite i gledate TV, a Aki ih pozdravi, skuva kafu…

Kad je malopre ušao pre tebe u kafić, svi gosti su mu se obradovali. Čini se da je Aki poznat u kraju.

Svi ga znaju. Zovu ga Šerif. Pošto je tu već sedam godina, Aki je od starijih kučića s vremenom, kao u vestern filmovima, preuzeo značku i postao glavni. U parku kad mu se približite dok se njuši sa drugim kerovima, možete da ga čujete da govori „brate, brate, izvini, iz kog si kraja, šta radiš u našem kraju, brate“ i takve stvari. U principu je uvek ovde. Kad krećem u kafić, i on kreće sa mnom, kad obavljam zadatake koje mi žena zada, Aki ide sa mnom. Uvek je pored mene i nikad se ne gubi. Kad smo već kod toga, gde je Aki?

Aki obožava moju taštu, uopšte mi nije jasno zašto… Neizmerno je srećan kad je vidi (ja se uopšte ne radujem toliko). Voli i moju majku i brata, kumove… To je, recimo, dobro kada imate psa – kad vam gosti dođu u kuću, vi ne morate ništa da radite, sedite i gledate TV, a Aki ih pozdravi, skuva kafu…

Blaza 9287

Da li te je nekad iznervirao da si morao da ga udariš?

Kako ne, evo upravo sada, jer opet nemam pojma gde je otišao. Izvini, komšija, jesi li video Akija?

Prljavi Inspektor je otišao da pronađe Akija i vratio se posle pet minuta. „Sedi tu“, naredio je psu, pa nastavio.

Pošto su bišoni dinamični i nepredvidljivi, o njima treba voditi računa i posvećivati im pažnju svakog trenutka , a ne puštati ga da slobodno trčkara, kao što ja to radim.

U međuvremenu, Aki je ponovo otišao svojim putem, ali je bio u našem vidokrugu, pa smo mogli da vidimo kako mahnito njuši stablo.

Evo sad proverava ko je bio pre njega u parku. Mi to u šali zovemo Fejsbuk za pse. Kad onjuši, tačno zna koja je ženka bila i kakvu mu je poruku ostavila. Nego, da se vratim na pitanje. Da li sam ga nekada udario? Iskreno, nekada ga malo ćušnem po dupetu ili malo po njuškici, glupo je po glavi. Sećam se kad su mene u školi klepali po glavi – boli to. Koristim druge metode. Kad, recimo, pređe preko uliice, što nikako ne sme da radi jer je opasno, vežem ga na povodac, pa ukapira gde je pogrešio. Inače ga na povodac vezujem retko, samo do parka, pa ga pustim.

Koliko je Aki težak za „održavanje“?

Bišoni su, uopšteno, druželjubivi, idealni za stan jer su mali i ne linjanju se, nemaju onaj tipičan pseći miris. Zato je to rasa koja je preuzela primat onima iz devedesetih, pitbuloviima i stafordima. Onima što isto viču „brate, brate“. Bišon se preporučuje i roditeljima koji imaju decu ometenu u razvoju. On, kao i svaki drugi pas, opušta čoveka, oplemenjuje ga. I ima još nešto specifično kod Akija zbog čega je odličan za stan. Kad se vraćam u stan, uvek mi se više obraduje nego supruga. Da živimo u kući, možda mi se ne bi radovao.

Kažu, zatvori psa i ženu u gepek, pa vidi ko će ti se obradovati kad ga otvoriš sat vremena kasnije.

Hahaha… kad bih smeo. Ali, kad već spominješ gepek, nikada, recimo Akija, nismo vodili na more ili druga putovanja. Po meni, jednostavno je tako bolje, da ne remetimo njegov bioritam, a i ima ljudi koji ne vole pse, pa nećemo da smetamo. A i često ne znamo kod koga odsedamo i možda vlasnik ne želi da mu u apartmanu bude pas. Zato, kad idemo negde, Akija ostavimo kod tašte. On voli taštu, tašta voli njega i svima lepo. A i zna da je klopa najbolja kod tašte.

 

Kad smo već kod hrane, šta ovaj bišon voli da jede?

Ne voli slatkiše, što je čudno, jer psi uglavnom vole poslastice. Jede granule i to mu serviramo u jednom obroku dnevno. Ne više od dva do tri puta nedeljno dajemo mu pomešano meso s povrćem, što on obožava. Vitamine mu, moram da priznam, ne dajemo. Ali nedavno mi je prijatelj rekao da je za pse odlična riba, pa ćemo mu i to ubaciti u ishranu. Zanimljivo, Akijeva navika je da ne uzima ništa iz ruku prolaznika. To je dobro jer ne znaš da li će neko staviti otrov. Sam je tako odlučio, ničemu ga ja nisam naučio.

Dreseri pasa kažu da bišoni brzo uče. Je l’ Aki dresiran?

U našoj kući ja sam najbolje dresiran, a Aki nešto manje. Poštuje dve komande  – stani i dođi, i tu me uvek ispoštuje ko čoveka. „Mrtav“ to ne zna. Daj šapu, lezi, leđa, okret – ništa. Mada ja verujem da razume, ali ignoriše. Kao i svaki pas, ima poseban karakter.

Šta kaže njegov karakter kad treba da ide na kupanje?

Aki, inače, nema karakterističan miris kao što ga imaju drugi kučići, pa ga ne kupamo često. Ali pošto on voli da naskače i na mužjake i na ženke (Aki je biseksualac), onda mu oni prenesu mirise i tad mora pod tuš. Ukupno, nekoliko puta godišnje. To treba videti, pošto ga posle obavezno češljamo, bude pufnast kao da je ispao iz crtanog filma. Ne mogu da kažem da ne voli kupanje, a sigurno da se ženkama sviđa kad se picne, pa dođe u park. Što me podseti, i ovo treba da se naglasi – Aki do sada ima šest okota i 25 do 30 štenadi. Oko 12 devojčica i 13 dečaka. Vrlo je plodan autor i mnogo voli seks. Ja sam se u početku izvinjavao komšijama kad sam video da naskače na sve što hoda na četiri noge i ima dlaku. Da li je retriver, da li je doga, ne pravi pitanje. Da li je muško ili žensko, isto. Kažem, biseksualac je. I onda sam se stalno izvinjavao, ali su ga ljudi upoznali, pa u parku kažu: „Stigao je Aki, znamo šta sledi.“

Aki, inače, nema karakterističan miris kao što ga imaju drugi kučići, pa ga ne kupamo često. Ali pošto on voli da naskače i na mužjake i na ženke (Aki je biseksualac), onda mu oni prenesu mirise i tad mora pod tuš. Ukupno, nekoliko puta godišnje.

Blaza 9326

A kad ne juri „suknje“ ili „pantalone“, voli li da se opusti uz neku dobru muziku, neki film?

Plaši se gitare, to je čudno. U početku, kad je bio mali, ja počnem da sviram, a on počne da laje u pravcu mene i gitare. Možda zato što ne znam da sviram. A ne reaguje ni na filmove, što mi nije jasno jer sam ja veliki filmofil, a on – ništa. Možda voli da čita, nisam mu do sada davao knjige. Ne reaguje ni na pucnjavu, vrisku… Može da se desi , pošto nam je ovde blizu Gradska bolnica, kada prolazi Hitna pomoć pod sirenama, da počne da zavija. Ali ne uvek, možda zna komšiju kog voze, pa mu je žao.

Pre Akija si imao mešanca Medu, klasičnog avlijanera, posle njega i Ritu, pa je tek onda 2006. godine rođen Aki?

Meda je bio pravi onaj lokalni, dvorišni pas. Mnogo je voleo ljude, a imao je svu slobodu da ide gde hoće, što je on obilato koristio, pa ga nema po dva tri sata. Onda se vrati skroz prljav. Živeo je devet godina. Pošto se stalno motao po kraju i izlazio noću, imao je tog jednog neprijatelja. Uopšte se nisu voleli. Isto lokalac. Izgleda da su se zbog neke ženke sporečkali i Meda je dobio sepsu. Da li smo mi tada kasno reagovali s lečenjem ili je to bilo ozbiljno već u samom startu, ne znam, ali je Meda posle desetak dana uginuo. To je jedna od onih stvari koje čoveka stvarno mogu da potresu kao smrt najbližih. Potpuno je neverovatno da se toliko zavoli pas. Ja sam ridao, ceo dan sam plakao kao malo dete. A Meda je umro kao čovek, prosto je izdahnuo. Kad sam ga gledao, video sam onaj samrtni pogled. Tužno. Posle toga sam imao mešanku Ritu, koja je okotila tri štenaca. Ona je završila u Prokuplju, kod taštine rodbine. Tada umalo i ja da završim tamo, ali to je neka druga priča. I onda je došao Aki.

Kad se sve sabere, skoro ceo život pored pasa.

Tačno. I ne znam šta bih više rekao, osim što bih svima toplo preporučio da nabave ili kupe jednog. Neće se pokajati.

FOTO: Aron MARINKOVIĆ




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *