INTERVJU ALEKSA JELIĆ: Roko je član moje porodice

Umetnik Aleksa Jelić, najširoj publici poznat po sjajnim imitacijama koje su obeležile TV šou „Tvoje lice zvuči poznato”, ispričao nam je kako on doživljava pse i koliko mu u životu znači labrador Roko

Izvor: magazin Pas
Obično ljudi koji odu van granica ove naše zemlje gledaju da se ne vrate, a tek im na pamet ne pada da ukoliko baš i odluče da se vrate nazad, sa sobom iz inostranstva još i nekog dovedu. E, pa takav slučaj nije bio s Aleksom Jelićem, poznatim plesačem, glumcem i muzičarom. Naprotiv, ovaj umetnik je, kada je nakon nekoliko godina provedenih u Barseloni, odlučio da se vrati u Srbiju – sa sobom je doveo i Roka. Danas osmogodišnjeg prelepog labradora.

S Aleksom smo se našli u devet izjutra ispred njegove kuće. Pre nego što ode na posao, on i njegov osmogodišnji Roko ritualno ali i iz praktičnih razloga, razume se, svako jutro prošetaju petnaestak minuta tihom dedinjskom ulicom u kojoj stanuju.

„Obično u ovo vreme nema nikog na ulici, pa mogu da šetam Roka bez povoca”, kaže na početku intervjua za magazin Pas Aleksa Jelić.

Vratimo se na period kad si odlazio u Španiju. Verovatno je u to vreme trebalo tuce papira i kojekakvih garancija da bi mogao da odeš u inostranstvo. Koliko je, s druge strane, bilo komplikacija da psa iz inostranstva dovedeš u Srbiju?

Ma nije bilo apsolutno nikakvih problema. Roko ima pasoš zemlje EU, tako da može slobodno da putuje.

Je li Roko tvoj prvi pas?

Kao dete sam imao dva psa, ali, iako sam imao jaku želju da brinem o njima, kao i svako dete, jelda, ponašao sam se neodgovorno, pa su oni završili na selu. I tu se otprilike završava moje mladačko iskustvo sa psima.

I onda dvadesetak godina kasnije upoznaješ Roka?

Tako je. Naravno, mnogo godina kasnije došao sam do tačke kad sam shvatio da sam sposoban i da u stvari imam veliku želju da se brinem o nekome. I znao sam da želim da se brinem o psu. To se dogodilo u Barseloni. Sredinom 2006. godine – u to vreme sam tamo živeo – otišao sam u radnju i od svih životinja koje sam video u njoj, na prvi pogled sam se prepoznao sa svojim budućim psom. Imao je plave oči, i zaista – ovo nije fraza – zavoleo sam ga na prvi pogled. Osetio sam da je to pas koji je tu zbog mene i da je pred nama dug period predivnog prijateljstva. I ono je zaista takvo – predivno. Evo već osam godina.

Kad sam bio mali, sam imao dva psa, ali, iako sam imao jaku želju da brinem o njima, kao i svako dete ponašao sam se neodgovorno, pa su oni završili na selu

Aleksa Jelic 131214 2888

Šta bi vlasnik trebalo da preduzme kako bi odnos između njega i psa zaista bio prijateljski? 

Mislim da vaspitanje psa zavisi dosta od toga da li želiš da pored sebe imaš kućnog ljubimca, prijatelja, psa za izložbe ili psa koji je opasan… U svakom slučaju, smatram da ne postoji opasan pas, već opasan vlasnik… Imam prijtelja. Roko i ja smo, pre svega, odlični prijatelji.

Ima ljudi koji misle da je batina iz raja izašla”, pa tu batinu primenjuju i u vaspitanju  svojih ljubimaca. Šta misliš o tome?

Nisam za to da se psi tuku i kažnjavaju, ali biću iskren: ja sam svog psa nekoliko puta udario, ćušnuo, kaznio. Ali to je uglavnom bilo kad je bio manji, bezobrazniji, drčniji, a i ja sam tada bio mlađi, pa možda nisam uviđao neke stvari.

Koje su to situacije koje su te toliko iznervirale da si morao da potegneš za silom?

Nije predstavljalo problem, preciznije nije mi smetalo, to što kad se vratim kući vidim da mi je izgrizao sav nameštaj dok sam bio odsutan, nego što me dočeka tako što obavlja nuždu (na mom krevetu) i onako pomalo zlobno me gleda i kao da mi kaže: „Evo ti što si me ostavio samog sat, dva, tri… Ali, da ne budem pogrešno shvaćen, moram da kažem da je moj Roko sjajan pas, izuzetno dobre naravi, ali i da ponekad ume da bude tvrdoglav. Ima dana kad mora biti po njegovom i nikako drugačije. Ali, i to je valjda sasvim u redu… Hoću reći, mislim da i psi imaju svoj identitet.

U Srbiji je očigledan problem koji imamo sa psima lutalicama, i u to se može uveriti svako ko izmili 200 metara iz beogradskog kruga dvojke”. Šta misliš da bi bilo rešenje?

Mislim da je izgradnja azila jedna od mogućih opcija, jedno od praktičnih rešenja. Svuda u svetu postoje mesta gde psi lutalice mogu živeti, biti lečeni, sterilisani, čipovani i nakon toga i eventualno udomljeni. Situacija kod nas, nažalost, nije takva. Nisam siguran da znam zbog čega je to tako. Verovatno zbog, uopšteno govoreći, teške ekonomske, pa i veoma loše u vrednosnom smislu, moralne situacije u zemlji. Možda i zbog toga što građani smatraju da napušteni psi nisu njihova briga, i misle „ma neko će to već rešiti, šta me se tiče”, ili razumeju da ako niko to ne reši da to i nije bogzna kakav problem; „do sada smo živeli tako, pa šta nam fali”. A istina je da nam nedostaje mnogo toga. Istina je da su napušteni psi naša briga. Moramo da pomognemo životinjama koje su na ulici gladne i napuštene, to je svačija obaveza. Evo, pogledajte, kao poledica takve nemarnosti dešava se da te uplašene, napuštene, promrzle i gladne životinje napadaju ljude. Često čitamo u novinama da je neki pas lutalica ujeo dete. To je samo jedan aspekt. Takođe, ako rešimo problem napuštenih pasa, naravno na najbolji mogući i najhumaniji način, samim tim ćemo imati i lepši i čistiji grad, zar ne?

Da li u odnosu na to kako se ponašamo prema psima možemo da vidimo na kom je civilizacijskom nivou Srbija?

Stanje u Srbiji je takvo da se niko i ništa niti pita niti tretira. Recimo, u našoj zemlji, kao i u mnogim zemljama planete, zakon je da se životinje drže na lancu i u redu, prihvatili smo da mora tako, ali kad se samo setim onih poplava koje su nas zadesile u maju ove godine i kad se prisetim svih onih vezanih životinja koje upravo zbog načina na koji su bile tretirane nisu imale šansu da se spasu, onda džaba mi raspravljamo o glabalizaciji ili svetskim trendovima. Džaba, kad tretiramo životinje na, često, užasan i nehuman način. Moram da kažem da se generalno užasavam načina na koji se mnogi ophode prema životinjama, posebno psima. Setimo se samo situacije koja je zadesile kuju Milu. To je jezivo. Nekada su, čini mi se, ljudi gori od samih životinja.

Šta misliš da bi ljudi mogli da nauče od pasa?

Mogli bi da nauče mnogo toga, ali najviše o bezuslovnoj ljubavi. Takođe, o prijateljstvu, požrtvovanosti, odanosti. Ja sam od mog Roka mnogo toga naučio i zahvalan sam što ga imam. On je uvaženi član naše familije i prema njemu se ophodimo kao prema ljudskom biću. Naravno, ni u tome ne treba preterivati, i ovo kažem više kolokvijalno, jer ipak su psi i ljudi različite vrste i svako ima svoje potrebe i zahteve.

Osetio sam da je Roko pas koji je tu zbog mene i da je pred nama dug period predivnog prijateljstva. I ono je zaista takvo – predivno. Evo, već osam godina

Ljudi su kroz istoriju prilagođavali pse sebi, ali koliko smo se mi promenili pod uticajem pasa?

Pa jesmo, puno toga. Naučili su nas vernosti, a mi njih, s druge strane, između ostalog i lukavstvu… Uglavnom su životinje više potrebne nama nego mi njima. I mislim da baš tu leži odgovor za sva dešavanja koja prate odnos čoveka i psa; ne možemo da ih „slomijemo” niti da im uništimo identitet. A kad to ne uspevamo, onda se neretko iživljavamo nad njima. Postoji nešto veoma destruktivno u čoveku. Velika je to psihologija.

Roko za sada nema potomstvo, a rekao si da delimično osećaš grižu savesti zbog toga.

Moj Roko je godinama već u u potrazi za ženkom. I ovom prilikom bih pozvao sve vlasnike labradorki braon, crne, žute ili bilo koje druge boje da se jave na moj mejl aleksa@aleksajelic.rs.

FOTO: Aron MARINKOVIĆ

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *