Psi koji neće da se kupaju

Novi kućni ljubimac – DA ili NE?

Kada je pravo vreme za novog psa nakon što se dogodi gubitak dugogodišnjeg ljubimca? Ista rasa koja će nas podsećati na vreme provedeno sa starim ili druga, po svemu drugačija? Koji su opravdani, a koji neosnovani strahovi pri odgovaranju na glavno pitanje: Da li uopšte želimo prolaziti „kroz sve to ponovo“?

 

Piše: Jovana Štetin za magazin Pas

Svako, ko ima iole prostora i uslova, trebalo bi da ima psa. Neću objašnjavati zbog čega jer pretpostavljam da se nalazimo na stranicama časopisa „Pas“ baš iz zajedničke ljubavi prema kućnim ljubimcima pa su reči na tu temu suvišne. Ljubav i želju samo treba prilagoditi veličini, rasi i dlaci psa – i dobijate vernog prijatelja do kraja života. A šta posle kraja života?

Posle kraja, vreme je za novi početak – glasi poprilično kliše rečenica koja zvanično ne znači ništa. Za novi početak je potrebno snage kao i za kraj, možda i više jer podrazumeva sve, što je i najteže, iz početka. Kao što Vam niko ne može reći do kada će Vaš voljeni ljubimac biti sa Vama, tako ne postoji savet ili tačan vremenski period koji treba da prođe da biste bili spremni za novog.

Naša Mija nije sa nama više od tri meseca. Sanjam je, zamišljam je, čujem je kada se vraćam kući. Ili bih najviše na svetu volela da je čujem jer mi se nikada do nje niko nije toliko radovao, tvrdim. Palim svetlo kako je ne bih slučajno zgazila u bilo kom kutku bilo koje prostorije u kući jer je volela da spava baš tako, bilo gde. Posle teške odluke da je zbog bolesti uspavamo, sada je tema slično teška: Da li je vreme za novog psa, koji, naravno, nikada neće biti ona, ali kojem ćemo pružiti isto ljubavi kao i njoj kada je kao štene 2003. godine došla u naše živote i učinila ih troduplo vrednijim?

Ja mislim da jeste. Želim da jeste. Međutim, nemamo kod kuće konsenzus oko te odluke i iz tog razloga još uvek nemamo novog psa. Očigledno svi imamo svoje, što racionalne što emocionalne, razloge i zbog toga je potrebno još vremena da prođe kako bi konačna odluka bila DA ili NE.

Jednostavno, moji roditelji su više vremena provodili sa njom, više fizički bili tu dok je bila bolesna i još uvek im je prerano. Tačnije, tvrde da ne žele više nikada takvu vezu koja će ih emotivno skupo koštati kada je više ne bude. Sve će ih podsećati na Miju, a to nikako neće biti ona. Nisam dovoljno luda i hrabra da im se bez najave pojavim u dnevnoj sobi sa preslatkim štenetom koje bi ih možda osvojilo na prvi pogled jer poštujem njihovu trenutnu odluku i dogovor da kod nas u kući vlada demokratija u svom najboljem obliku – troje nas je i jedan je uvek nadglasan. Jedan sam ovog puta ja.

Stav koji ja zastupam (mada, koji očigledno nije dominantan) jeste da nam je potreban pas, potrebna ljubav i toplina koju pruža ljubimac u domu, smeh zbog svakog njegovog nestašluka ili kolektivno padanje u nesvest od sreće kada prvi put zaista pruži šapu nakon što mu milion puta ponovimo: „Daj šapu.“ Novi pas neće zauzeti Mijino mesto, neće ugroziti nijednu uspomenu na nju, jednostavno će u našim srcima tražiti i dobiti svoje, novo mesto i novi prostor u godinama koje ćemo provesti zajedno. Suviše je napuštenih životinja, previše je tužnih sudbina, a prelepo je nekoga usrećiti i pružiti mu novi dom. Zbog toga bi moja odluka bila usvajanje psa iz azila, nebitno koje rase i bilo koje starosti.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *