kineske poslastice

Zna li pas šta je ruža?

Sigurno ste, kao i većina drugih vlasnika pasa, razmišljali kako izgleda svet iz perspektive vašeg ljubimca. Kako ljudi, životinje, predmeti i svakodnevne situacije izgledaju posmatrani iz „donjeg rakursa”, visine od približno pola metra s osloncem na četiri noge?

 

Izvor: magazin Pas

O čemu vaš pas razmišlja ili šta ga preokupira? Iste ili slične, za neke banalne ili dečje naivne dileme već dugo preokupiraju ne samo veterinare i stručnjake za život životinja, već i najširi krug njihovih ljubitelja, pa i književnika i umetnika.
Da ljude i te kako zanima svet viđen očima psa svedoče hiljade snimaka na internetu koje su napravili – psi. Naravno, ne bukvalno. U potrazi za odgovorima, veliki broj radoznalih vlasnika ljubimaca posegnuo je za tehnologijom, koja je iznedrila veliki broj malih kamera, zgodnih da se pričvrste na ljubimčev vrat. Obični odlasci u šetnju, zabeleženi na čipu ili traci, postali su tako svedočanstva o svetu iz psećeg ugla. Čovek je, gledajući ove klipove, dobio priliku da se na trenutak uvuče u kožu svog ljubimca i sagleda svet iz sasvim nove vizure, ali i lično doživi situacije kroz koje pas prolazi svakodnevno – probijanje kroz gradsku vrevu, njuškanje trotoara, susrete sa drugim ljudima i psima…

Pas koji gleda oko sebe po sobi, ne misli da je okružen čovekovim stvarima – on vidi pseće stvari. Ono što je za nas svrha nekog predmeta može ali i ne mora da odgovara psećoj predstavi o njegovom značenju ili svrsi

„Ona bitanga s kapom, kuvar u menzi, polio me je vrelom vodom i opekao mi levi kuk. Kakav skot, a ovamo proleter. Gospode Bože, kako boli. Ja sad zavijam, zavijam, a zar to pomaže? I što sam mu smetao? Neću valjda proždrati Savet narodne privrede ako pronjuškam oko pomija. Pohlepno stvorenje! Ah, ljudi, ljudi. U podne me kuvar počastio vrelom vodom, a sad se smračilo, verovatno je oko četiri sata po podne, sudeći kako miriše luk iz Vatrogasnog doma. Eto. A moji poznanici, psi sa Prečistenke, pričali su mi da kod restorana Bar svakodnevno jedu pečurke s pikantnim sosom. Uostalom, to je za pravog gurmana, kao da žvaće kaljaču. Ajoj, što me boli kuk…” Ovako je svet u psećem oku opisao ruski pisac Mihail Bulgakov, autor čuvenog romana „Majstor i Margarita”, u svojoj noveli „Pseće srce”. Genijalni književnik izabrao je pogled psa kako bi „do koske” skenirao društvo tadašnjeg Sovjetskog Saveza i ukazao na niz njegovih apsurda i nedovršenosti. Iako je zapravo reč o kritici političkog sistema u kome je Bulgakov živeo i radio, „Pseće srce” posredno pokazuje i piščevu fascinaciju za razmišljanja običnog moskovskog psa lutalice, oko koga je upleo radnju svog romana. Da bi postigao svoju poentu, pisac je svog junaka počastio ljudskim načinom prosuđivanja i sagledavanja. Da li je u tome pogrešio i samo učvrstio našu predrasudu da naši ljubimci promišljaju kao i mi?

ŠTA IM JE BITNO?

Šta pas misli i kako li njemu čovečanstvo izgleda jedno je od najsloženijih pitanja koje čovek može sebi da postavi. Odgovori na pitanja šta pas zaista oseća, promišlja i kako bira modele ponašanja i reakcije u konkretnim situacijama skladišteni su duboko u njegovom nervnom sistemu i psihi. Na otključavanju izuzetno složene šifre pseće psihe i logike decenijama rade veterinari i bihejvioristi, neprekidno ističući da su ovi odgovori izuzetno važni za bolje razumevanje i kvalitetniji život čoveka i psa.
Doprinos ovom pitanju stigao je nedavno i od američkog etnologa, profesora psihologije s Univerziteta Kolumbija i osvedočenog ljubitelja životinja Aleksandre Horovic. U svojoj izuzetno čitanoj knjizi (koja kod nas, nažalost, još uvek nije objavljena) „Unutar psa – šta psi vide, njuše i znaju”, ona je izvela niz interesantnih zaključaka. Njena osnovna poruka jeste da čovek, ukoliko želi dobro da upozna svog ljubimca, mora da odustane od onoga čemu je sklon najveći broj vlasnika pasa – očovečenja (antropomorfizacije) životinje.

Poznati američki etnolog, profesor psihologije na Univerzitetu Kolumbija i osvedočeni ljubitelj životinja Aleksandra Horovic u svojoj izuzetno čitanoj knjizi „Unutar psa – šta psi vide, njuše i znaju” piše o svetu viđenom očima naših ljubimaca

Jedno od njenih opažanja do koga je došla posle osam godina istraživanja jeste da ljudi, uprkos bliskoj povezanosti sa psima, nisu u stanju da shvate način na koji psi percepiraju svet oko sebe. To je navelo na zaključak da psi poznaju ljude bolje nego ljudi pse. Otkrivanje tajanstva njihove logike i za nju počinje zamišljanjem života iz pseće perspektive – pogled na oko pola metra iznad zemlje sa neverovatno razvijenim njuhom koji bi mogao da se uporedi sa čovekovom sposobnošću da stvari vidi trodimenzionalno (iako pseći vid, u kombinaciji s oštrim njuhom može da rezultira kompleksnijom percepcijom boja nego što čovek to može i da zamisli)…
„Ako želimo da razumemo život bilo koje životinje, moramo da znamo koje su stvari tom stvorenju bitne. Prvo što moramo da uradimo jeste da utvrdimo šta je dotična životinja u stanju da oćuti, odnosno šta može da opazi, čuje, namiriše ili oseti na neki drugi način. Samo ono što životinja može da oseti njoj ima smisla. Sve ostalo ili ne primećuje ili joj sve to izgleda isto”, objašnjava složeni svet čula naših ljubimaca Horoviceva.

POGREŠNA PERSPEKTIVA

Po njenom mišljenju, jedna od ključnih stvari za razumevanje ponašanje životinja jeste njihov „unwelt” – njihova sopstvena subjektivna stvarnost, nalik mehuru od sapunice u kojoj su večito zarobljene. Naravno da smo i mi, ljudi, okruženi svojim sopstvenim balonima, što dokazuje da u svakom od svojih ličnih svetova i sami pomno pazimo gde se nalaze drugi ljudi, kao i šta oni čine ili govore. Različite životinje isti predmet vide, odnosno osećaju, na različite načine. Horoviceva to objašnjava primerom – ruže. Za čoveka je ona vrsta cveta, poklon dragoj osobi, nešto lepo. Insektu je ruža njegova životna teritorija, slonu je to trn koji jedva oseti pod nogama.
„A šta je ruža psu?”, pita se autorka. „To zavisi od građe psa, kao i od načina ustrojstva njegovog tela i mozga. Njemu ona nije ni nešto lepo niti posebno. Pas ne razlikuje ružu od ostalog bilja – osim ako se na nju nije pomokrio neki drugi pas, stala neka druga životinja ili je u rukama držao njegov vlasnik. U tom slučaju psu ruža postaje vrlo zanimljiva i mnogo značajnija. I predmete u sobi čovek i životinja drugačije razumevaju. Pas koji gleda oko sebe po sobi, ne misli da je okružen čovekovim stvarima – on vidi pseće stvari. Ono što je za nas svrha nekog predmeta može ali i ne mora da odgovara psećoj predstavi o njegovom značenju ili svrsi. Mnogi obični pedmeti koji za čoveka imaju sasvim određeno značenje – viljuška, nož, čekić, špenadla, sat – psu znače vrlo malo ili ništa. Za psa čekić ne postoji. Taj predmet psu ništa ne znači, osim ako nije povezan s nekim drugim objektom koji za psa ima neko značenje – ako čekićem rukuje voljena osoba, ako se na njega pomokri onaj ljupki psić iz ulice ili ako mu je ručka zgodna za žvakanje”, objašnjava Horoviceva.

Pas ne razlikuje ružu od ostalog bilja – osim ako se na nju nije pomokrio neki drugi pas, stala neka druga životinja ili je u rukama držao njegov vlasnik

Različiti „unwelti” sukobljavaju se kad se pas sretne sa čovekom, što se obično završava tako što čovek krivo shvati postupak svog ljubimca. On ne vidi svet iz pseće perspektive, onako kako ga vidi pas.

Koja je lozinka za otključavanje psećeg razmišljanja i načina donošenja odluka? Teško pitanje. Horoviceva zaključuje da bismo znali šta doživljava ili misli naš pas, moramo da naučimo kako to možemo da ga pitamo, što je veliki izazov budući da je jezik čoveka užasno ulenjio i najveći deo komunikacije sveo na verbalni link. Što bolje upoznajemo pseći duh, poruke koje nam on šalje biće nam jasnije. Jer, na kraju krajeva, možda se svet i bolje vidi iz psećeg ugla.

Reviews

  • 2
  • 0.4

    Score




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *